Nakon što sam pročitao sedamnaest delova grofa od Monte Krista i trinaest Harija jebenog Potera shvatio sam da je trideseti avgust i da sam se pokenjao sebi se u stau. Ode mast u propast, štono vele stari. Morao sam da preduzmem drastične mere.
Bilo je sparno, govnjivo popodne u provinciji. Tmurni ljudi, u poluverima, napolju ubi ždraka, vrane pozijale, oni u poluverima, venčanim sakoima, crne čarape peti dan a balega isparava sa grudi. Zdravo, hvala, prijatno, doviđenja, ceo dan slušao sam zujanje tih radilica, ljudi uhvaćenih u kolotečinu svakodnevnice, žigosanih robova navike. Onda je prekipelo, žuč mi se okrenuo i po podu sam ispeglirao sedmo valjevsko. Gungula. Mnoštvo krpa, džogera i radnica, mnoštvo osmeha, lažnih, bezdušnih i svi oni u toj gunguli mogli su siti da mi se poizdodiruju presnog kurca. Bio sam pijan. Morao sam da preduzmem nešto. Prvo pijanstvo u životu nije smelo da se završi sa flekom piva i ćevapa na podu kladionice. Sećam se kroz maglu, iako se sve odigralo neposredno pred pisanje ovog sastava, ubacio sam dve šake pune samopouzdanja u džepove i isteturao se napolje. Plan je stvoren.
Šomi, koji je krenuo za mnom, je bio dete, ništa drugačije od mene, osim što verovatno nije bio štreber kao ja. Bio je normalan, nije slušao metal, nije čitao dve knjige za sedmicu, nije pipnuo Radine sise i nije sanjao Ničea kako visi obešen na tavanu, svako veče. Ali je imao kintu, nenormalnu kintu, kao da mu ćale bere pare umesto malina. Nikada se nisam razumeo u novac, razumeo sam Hesea i Roterdamskog ali u novac - nikada. Stigao me je i rekao nešto neodređeno tipa:
- Ponekad, mi stvarno ideš na kurac. - bio je moj najbolji prijatelj. Utešio sam ga.
- Jedi govna!
Nastavili smo zajedno da se krećemo prašnjavom, smrdljivom ulicom dok nismo stigli u drugu kladionicu. Ova nije bila kao druge. Nije bilo, espresa, hajnekena, ceđenog grejpa i viskasa sa prosušenom papajom ali je imala dušu. Znala je da voli. Novac. Sećam se, jednom prilikom je buraz došao kući i matori i on su se pofajtali nešto, tipa on je izgubio neki ćaletov novac, kockajući se, meni relativan pojam, isto kao da pričamo o bifurkaciji. Rekao mu je:
- Evo ti crevo! Napolju se operi! Smrdiš na duvan i Mišu Ciganina!
Shvatio sam da je zajebao stvar i kockanje mi je postalo mrsko, toliko mrsko da sam rekao da nikada u svom životu neću to da radim. I nisam, sve do početka priče...
Bilo je sunčno letnje popodne, posle dužeg vremena sam došao u varoš. Ostalo je još par dana do početka školske godine i na očev nagovor otišao sam na sok sa drugarima. Oni su svi propušili za raspust, svi su imali puna usta hvale na račun devojčica, lagali su svaku reč, a ja sam im zavideo. Ne zbog toga šta su oni hipotetički radili preko raspusta, jer nisu, znam, znam sve te devojke, i sve lažu, jer su lažovi, nego zbog otvorenog pristupa ka mogućnosti da izgube ili osvoje novac. Na kocki. Gledali su nekakve trke kerova, navodno sve je to repriza neke trke koja se dogodila ko zna kada, i oni su znali ko će da pobedi, kao. Međutim, znali ili ne znali, svaku trku su dobijali, svaki po nekih petsto-šesto dinara i okretali piće. Jednom sam pio, ali realno čaša vina koju sam popio ono veče kada je Rada dolazila nije relevantan pojam za ovo što se odigravalo. Pio sam pivo, valjevsko, i bilo je grozno, kiselo i gorko, i što sam više pio sve oko mene je bivalo kiselo i gorko i grozno. U jednom trenutku sam pročitao da sadrži 5,2% optimizma, iz čega sam zaključio da se u jednoj flaši nalazi tačno 0,4974 litara pesimizma i da sam nakon 3,4818 litara istog osetio kako me pesimizam preseca. Savija drob oko prstiju i stegnutom pesnicom vuče da ih isčupa iz utrobe, tada je zelenkasta žučna kesa pukla i pesimizam se prolio po plavom tepihu.
Šomi i ja. Maloletnici u kockarnici, crnoj, zabregloj i memljivoj. Šomi, pun para. Ja, sa pesimizmom u lavoru, stotinama metara dalje. Dobitna kombinacija. Dva crno! Pakleni točak sreće, rulet, bunar želja. Dva crno! Sve se dešavalo kao u transu, ja sam ulago više novca nego što mogu da pojmim a kuća je davala više nego što može da isplati. I tako u krug, ringišpil je dobio neku sasvim drugu konotaciju. Vrteo sam se sa borojevima, računao naredni dobitni, sve je bilo tako predvidiljivo, obrnuta igra staklenih perli, potpuna kontrola svega osim sebe samog. Trans iz koga me je Šomi trgao sa jednim glasnim:
- Isključi!
Debela, sisata radnica, sa masnim flekama šaka po dupetu, izbrojala nam je dvadest i pet hiljada razloga za nezaboravni raspust. Uz opsaku:
- Početnička sreća deco! Nemoj da se navučete...
Da se navučem? Ma važi!
Raspust se završio pre osam dana. Ili osam godina? Kako sam ga proveo?
Navukao sam se.
Dobar dan. Moje ime je Dejan i ja sam kockar.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
