''I tako, sjedim pred kućom, na nebu zvijezde, čudo božije, mjesečina svijetli na pučini, noć šapori oko mene, pa mi tužno u duši i mislim: Bože, zašto li ja živim ovako prazno? Sastavljam dan i noć, jutro i veče, a u meni ništa, kao u kokoški. Tuga.''
- Meša Selimović
'' Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su tekla sva vina.
Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena.- I našao sam da je gorka. I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iscili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka.
Prizivao sam počasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam izigrao ludost.
A proleće mi je donelo užasan smeh idiota.
Naposletku, kad sam gotovo skiknuo, dokonah da opet potrazim kljuc nekadašnje svetkovine koja bi mi mozda vratila apetit.
Taj ključ je milosrdje.- Ovo nadahnuće dokazuje da sam sanjao!
“I dalje ce biti hijena, itd…” uzvikuje zloduh koji me počastio tako ljupkim tlapnjama. “Zasluzujes smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.”
Ah! dosta mi je svega.- Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdrazujte toliko zenicu! u ocekivanju nekih malih zadocnelih podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poducavanje, otkidam iz svoje beleznice prokletog ovih nekoliko ruznih listica.''
-Boravak u paklu, Rembo
