Tradicionalno najteži udarac za najveći deo punokrvnog Srblja. Slom. Tragedija. Porast nasilja na svim poljima, u narodu rastu tenzija i podiže se mutni talog beživota, ulice su tihe, vazduh zloslutan - čak i političari izbegavaju da stanu pred kamere, iako je već uveliko počeo sedmi mesec predizborne kampanje. Dan posle sutra. U apoteci trljaju ruke i dižu bensedin za 40 dinara. Vinjak se razgrabi do pola devet, u dnevnoj sobi delikatna situacija - ćale otvara četvrtu kutiju monte karla, keva zakuvava dvanaestu litru kafe. Šta ćeš, vraćaš se u krevet i nastojiš da budeš očajan preko mere, ali - ne ide. Slabo se solidarišeš sa ostatkom nacije i to te pogadja čitavih pet i po sekundi. Gledaš kroz prozor, pusto..Deca ne idu u školu iako je sreda, na poštedi su - Novak ispao od Vavrinke u osmini finala. Odbojkašice savladala uvek neugodna reprezentacija Kube. Asmir Kolašinac završio peti. Seča vena, gore kontejneri.
U kafićima klasična muzika, dominiraju Šostakovič i Smetana, pink menja programsku šemu, na farmi, učesnici spuštaju intenzitet svadje na 25 decibela. Beogradska hronika počinje sa minutom ćutanja, fudbaleri izgubili od Letonije tri - jedan, ali na to niko ne obraća pažnju..
Osam promašenih trojki Teodosića prouzrokovalo isto toliko srčanih udara, mahom sa tragičnim epilogom. Iz nabubrelog oblaka sipi tamna, plesniva kiša. Nema sunca. U Kurtalićima rodjeno dete sa okom na čelu, Tisa počela da teče uzvodno. U znak solidarnosti sa srpskim narodom, madjarska policija obustavila batinanje žena i dece na Horgošu. Vlada u krizi, premijer uputio protestnu notu sportskom savezu Litvanije. U krvi potištenog naroda bude se drevni nemiri, oživljavaju stara neprijateljstva, starci odlaze u baštu, vade iz zemlje davno zakopane mauzerke koje su zaplenili u prethodnim ratovima, okupljaju sinove i unuke pod istu zastavu, ljube uplakane supruge i majke i uz rakiju i pesmu kreću put Bugarske.
- Jesi gledao basket sinoć? - Ma jesam, mamu mu jebem..Aj vidi je l počeo rukomet na drugom.
Priroda je odredila da muškarci od datuma pamte jedino Mijatovićevu prečku i Bari devedes'prve. To je to. Nismo mi žene, pa da pamtimo kad nam je prvi put u braku nestala voda, kada nismo platili prvi račun za struju ili kada nam je kučetu rođendan... Ovom frazom bi mogao da upotpuniš događaj, jer kad si već zaboravio, dodaj i ovo ili kupi poklon za samog sebe, nek' zna ko ore traktorom, a ko trči po vodu.
-Ljubaviiii, ksss, ksss, ljubavi... jesi li budan? -Naravno, obožavam nedeljom u pola šes' da budem budan... si normalna ti? Šta mi šištiš pored uveta, k'o da spavam sa šarkom, daleko bilo... -Znaš šta se desilo pre tačno osam godina u ovo vreme, na današnji dan?! -Ne, je l' treba da čestitam? -Zaboravio si?! -Ne! Ali, znam šta će se desiti na današnji dan ako momentalno ne legneš da spavaš... ovoga mi krsta...
Misao koja ovjekovječi kraj. Bezuspješan pokušaj. Fejl, rekli bi klinci. Nekad se izgovori naglas. Zvuči kao pravdanje. Kome? Sebi, vjerovatno. Zašto imaš potrebu da se pravdaš sebi? Misliš da se savjest opterećuje tvojim bezuspješnim pokušajima? Misliš da ju je briga da li si dao sve od sebe? Kome se pravdaš stari? Ne ide.
Probao sam. Ne ide. Želio sam. Ne ide. Tražio sam. Ne ide. Pisao sam. Ne ide. Živio sam. Ne ide. Idi. Gdje? Ne ide mi. Ne ide mi se.
Nekim ljudima će epitaf biti ''ne ide''. Kad bi slova imala dušu, ''ne ide'' bi vrištalo očaj. Dvije riječi koje ubijaju snove. Pet slova koja te predaju jadu. Ravna linija, koja slijedi nakon pokušaja. Ne znam i ne mogu imaju nade. Saznaćeš, moći ćeš. ''Ne ide'' zakiva poslednju čiviju u kovčeg nadanja. ''Ne ide'' ide na kraju. Neće ni krenuti. Viša sila. Dao si sve od sebe. Jebi ga.
Negde na autoputu E75, čeličnom zveri po imenu Kamaz upravlja kamiondžija. Go do pojasa, sa peškirom oko vrata, ima samo jednu stvar na umu - da dotera šest tona šodera u Frankfurt iz Istanbula. Sa šoferke mu se smeši izbledeli poster Pamele Anderson, a kabinu ispunjava zvuk najnovijeg hita najanonimnijeg bugarskog pevača. Kasnije, na granici, kad se olakša iza kamiona, i otpije ostatak brlje što mu poslala tetka iz sela Ba, navataće Moldavku, jer onim Mađarima (pizda im materina) treba pun kurac vremena da puste preko. Onda put ide uglavnom pravo, pa može neko vreme i da odspava. Kad dođe u Švapsku, istovariće šoder, uzeti šesto maraka (plus dodatnih četrdeset uz pretnju pajserom) i nastaviće do Dizeldorfa gde gostuje Dara Bubamara u diskoteci "Zavičaj", time završavajući uobičajni mesečni ciklus.
Reakcija svakog Srbina koji voli vaterpolo i košarku na konstataciju da je glavni sudija Grk, Hrvat, Slovenac, Crnogorac, Mađar, Španac, Rumun, Bugarin, Japanac, Englez, Samarićanin, Šiptar, Arapin i, krajnje, Srbin.
Najnebitniji mesec u skupu od dvanaest. Takođe u njemu se završava Škorpija, a počinje Strelac. Da nije Čede Čvorka, ne bi ni znali šta je Škorpija, još dupla. Najnebitniji znak. Svi su neki lavovi, tigrovi, ovnovi, strelci. Retko ko je škorpija. Nekada je bilo tu nešto sa 29. dotičnim mesecom, ali se i to izjalovilo. Hteli su da ga učine bitnim, ali je težio nebitnosti, što mu je i osnovna osobina. Novembar je nešto kao i četvrtak. Dan pred petak. Mesec pre decembra, kada je inače ljudi svuda unaokolo zbog sijaset slava, novih godina i ostalih verskih i političkih tvorevina. Sranje od meseca.
- Brate oćemo kod Kize na rođendan, šestog novembra? - Ae da ima nešto u novembru sem Aranđelovdana? - Pa ima, znaš novembar je nekada bio deveti mes... - Oladi. Novembar je govno, ko četvrtak. Tu je da upotpuni prazninu pred decembar. Ko predsoblje jebote. Tu ostaviš papuče.
Bogotac fudbalskih klubova u Srbiji. Nije menadžer, to tako gejičasto zvuči. Nije trener, to je tako obično. On je šef. Stručnog štaba. Što dalje implicira da je on najpametniji, najkompetetniji, najnamazaniji pripadnik neanonimnog alkoholičarskog društva sa trule, hrastove klupe.
Sportski kompas moralno dezorjentisanih duša u kopačkama. Svetionik u mračnoj svlačionici. Glavom, bradom i jagnjećim rebarcima, šef stručnog štaba.
- Novi šef stručnog štaba FK Stojnik je gospodin Petrušević. Možete li nam reći kakve su ambicije vašeg kluba? - Mi želimo da igramo. Fudbal. Brz i moderan. Kao Barselona, Bajern ili Real. - Da li ste svesni da ste član opštinske lige Sopot i da ste poslednji na tabeli? - Ja kao šef stručnog štaba, napominjem da ćemo dati sve od sebe. Taktički potkovani, disciplinovani i to. - Čime se vi bavite? - Ja sam vulkanizer i berač malina. - Aha. A u vašem štabu se nalaze još? - Pera mesar, Žika koji gaji kukuruz, Mile vlasnik bifea i vikar Arsenije. - Vikar? - Da. Ima iskustva u sportskim priredbama. Jednom je igrao protiv Rogače 5 minuta, i slomili su mu nogu. - Nogu? - Da. Levu. I onu drugu. Ali tad je imao 64 godine. - Kako će vam on pomagati? - Ima kod kuće tablu na kojoj može da se piše. Znate ono veliko zeleno, kao u školi u sva 4 razreda. I tu crtamo taktike, 4-4-3 ili 5-3-5. Znate to majku mu! - Da. Četiri razreda? - Da. I to je previše. - I kako će vam još pomagati? - Pred svaki meč će govoriti našu molitvu. - Koju? - Daj Bože da se skupimo.
Švajnštajger, Švajnštajger prolazi po strani, ubacujee.. loptu prima Hiclšperger, povratna do Badštubera, Badštuber vraća do Švajnštajgera, Švajnštajger ubacuje, Hiclšperger glavom i goooll!! Pa dodaj jednom i Klozeu, slomih jezik, ebem vam mater nenormalnu.
