Ne može se tvrditi da nisu uspeli, ali ljudi koje je život ipak donekle izigrao. Sećaju se Hvara i Opatije iz nekih lepših vremena, dok danas kao sredovečni pripadnici srednje siromašne klase jedu sebi živce jer na more ne mogu kao sav normalan svet u junu ili julu. Lice Dragiše Popadića. Strepi za posao iz kog ne može pošteno da se živi, trpeći pridike supruge kako je nesposoban, zašto on nije kad su drugi mogli, udala sam se za tebe a toliko sam u životu mogla postići..I tako u krug iz godine u godinu. Nesrećni jer ne mogu u Španiju, a opet zahvalni jer mogu na bilo kakvo more.
Bira septembar jer tek tada može da dobije godišnji, a špic sezone je gotov tako da je ugostiteljska ponuda dosta jeftinija. Tada pakuje ženu i dvoje dece, i uplaćuje deset dana krvavo i prekovremeno zaradjenog polu-pansiona u Čanju, gde jede pečene paprike na praznoj plaži sa golišavom decom, koja vijaju niveinu veliku plavu loptu iz '89., i ženom u jednodelnom crno-belom kupaćem kostimu na pruge. U boljem slučaju, pašće neka Bugarija.
Tih deset dana ne čita novine kako mu vesti ne bi kvarile bar to malo užitka.
Košmar usnulog satiričara u kome petice prelaze iz dnevnika u brushalter, posetioci iz Luvra na YouTube, a mesto mudraca citiraju se pijanci iz Jagodine. Vidjenje anatomije po kome vrat služi da glava gleda na dole, a ne da je pomera da bolje vidi. Tobogan hedonizma podmazan novcem koji se završava u bazenu svakodnevice. Neka ga neko probudi već jednom, ne mogu više!!!
Jutarnji zadah iz usta je fenomen ljudske civilizacije od Mesopotamije do današnjih dana.
1. Dokaz da je čovek životinja. Ljudi su otišli na mesec, napravili mikroprocesor, a i dalje ovu neprijatnost ne mogu da reše. Bili vi Bil Gejts ili Gica ispod Gazele, imaćete ovaj fenomen.
2. Fenomen koji nas tera da operemo zube pre jutarnjeg razgovora/poljupca/seksa.
3. Medicinsko objašnjenje: U toku sna fiziološki se luči manja količina pljuvačke, što je razlog jutarnjeg zadaha iz usta, koji je još više potenciran ako osoba spava sa otvorenim ustima. Pljuvačka vlaži i čisti usnu duplju. Kod xerostomiae – tzv."suvih ustiju" mrtve ćelije se akumuliraju najviše na gornjoj strani jezika, a zatim i na obrazima, desnima. Raspadanjem ovih ćelija stvara se neprijatan miris. Takode, pušenje i upotreba nekih lekova dovodi do smanjenog lučenja pljuvačke.
4. Napomena 1: postoji grupa ljudi kod kojih ovaj fenomen ne postoji. To su oni koji imaju celodnevni zadah iz usta, a ne samo jutarnji.
5. Napomena 2: Izbegavati bliski susret sa osobama pod tačkom 4.
Ako ovo čitate sigurno postojite, mada je Rene Dekart to egoistički rekao "Mislim dakle postojim". Elem, pošto ste ovde i čitate ovo morate znati da su bilioni lebdećih atoma morali da se nekako prikupe na složen, smislen i obavezujući način da bi otelotvorili baš vas. Kombinacija vaših atoma je tako poseban i specijalizovani aranžman da nikada ranije nije postojao i postojaće samo jednom u ukupnom vaseljenskom vremenu - a to je dok vi postojite. U nastupajućim godinama sve te male čestice će bespogovorno i neumorno raditi i učestvovati u milijardama koordinisanih (re)akcija neophodnih da se baš vi osećate prijatno i zdravo, obezbedjujući ništa više do vašeg, sa svakom cigaretom ili vožnjom motocikla krajnje potcenjenog, POSTOJANJA.
Potpuno je zagonetno zbog čega atomi to rade i zašto se uopšte gnjave time da budu vi. Na atomskom nivou, biti baš vi i nije bogzna kako zabavno iskustvo. I pored toga što neumorno rade sve one korisne stvari, vaše atome u suštini "zabole kurac" za vas. Oni zapravo i ne znaju da postojite. Ne znaju ništa ni o sopstvenom postojanju, ali ipak tokom vašeg postojanja oni će poslušno pratiti nepoznati impuls da vas očuvaju onakvim kakvi jeste.
Ako su ovo bile dobre vesti onda je loša vest da je vreme njihove odanosti veoma kratko, gledano naravno iz atomskog ugla. Oni su rodjeni, ili bar većina njih, pre mnogo mnogo milijardi godina u velikom prasku ili srcu neke umiruće zvezde, pa tričavih 60-70-80-90-100 godina vernog služenja vama i nije neko dugačko vreme. Kad odsluže vama posvećeno vreme, vaši atomi će se nemo iskrasti iz vas i veselo odskakukati da budu nešto drugo. Pčela, maslačak, kišna glista, običan i odvratni mulj u bari, bilo šta. A mogu se preseliti i na neku drugu planetu, zvezdu ili besciljno lutati svemirom dok on postoji ne gradeć i ne radeći ama baš ništa.
Verovatno da u vasioni ima interesantnijih mesta za vaše atome i kada bi mogli da biraju sigurno bi izabrali nešto drugačije od vas. Na primer, učestvovanje u zvezdanim vatrometima, sunčanje na milion stepeni u zvezdama, iscrtavanje svebojnih maglina, smzavanje na apsolutnoj nuli, razdragano uletanje gravitacionim toboganom u crnu rupu, razbijanje u paramparčad uz privatni vatromet energije, naelektrisavanje i razelektrisavanje, sletanje na neku planetu i uletanje u lanac ishrane ... i sve to onako, iz zajebancije.
Kažu da ovo padanje na pamet ima neke veze sa popodnevom kada je slavnog Njutna klepnula jabuka po glavi baš kada je slatko zadremao ispod krošnje. Isto kažu da tu ima neke simbolike jer kako ga je klepila jabuka tako je on posumnjao da tu postoji neka viša SILA koja je jabuku dovela baš do njegove glave pa je onda rešio da malo pročačka po pojavi koja je tada već imala svoje ime – gravitacija.
Misli ne “padaju na pamet”, doduše one i ne “izlaze iz pameti”, nevidljive su, čak ni senku nemaju, lako se stvaraju, lako se menjaju i lako nestaju. Uzalud tražite, takvog čarobnjaka koji može svet da pokrene a usput je potpuno bestelesan nećete nigde pronaći.
Ali da ne bude baš sve tako misteriozno i neopipljivo postoji jedna “stvar” koja mislima daje smisao, značenje, težinu i koja ih u potpunosti razotkriva: to su u stvari otisci, proizvodi i nusproizvodi misli, a zovemo ih dela.
Grana neklasične istorije o kojoj se mnogo priča i raspreda, ali za razliku od klasične istorije koja se u random ciklusima stvarno ponavlja, seksualna prošlost nema skoro nikakvog uticaja na seksualnu budućnost. Naprotiv, sa vremenskom progresijom učestalost “istorijskog” ponavljanja linearno opada.
Svi ljudi vole metroe između ostalog i zbog radoznalosti i prilike da dobiju odgovor na pitanje: šta se nalazi tamo dole u podzemlju. Čuje se svašta, upoznaš grad kad upoznaš podzemlje, banda iz podzemlja, zagrobni život, reka Stiks .... i dalje mašta radi.
Gradovi bez metroa pružaju šansu svojim žiteljima da čekaju na kopanje duboke rupe u zamlji i to u slatkoj neizvesnosti i stalnom odlaganju bilo kakve spoznaje o tajnama podzemlja. A onda dođe i taj dan, iskopa se rupa, izgradi metro, ljudi siđu dole i tek onda shvate da u podzemlju nema ničega i da je ono što ih je zapravo zanimalo gore, na površini, u samom gradu.
