Žurke koje se (na žalost) više ne rade samo u kstu, već svuda po gradu. Izbor muzike je apsolutno besmisleno ređanje hitova iz svih mogućih decenija dvadesetog veka, bez ikakve ideje o redosledu i flowu. Didžejevi su bledunjavi likovi sa naočarama i bradom koji odbijaju da puste bilo šta što nije apsolutno dosadilo i što svi na žurci nisu čuli bar milion puta. Nije im baš jasno šta se podrazumeva pod tom rečju 'miksanje' koju elektronski djevi toliko pominju.
Omiljeni bendovi omraženih didžejeva: Prodigy, Pepersi, Rammstein, Ramones, Pendulum (isključivo remix Voodoo People), Republica (isključivo Ready to Go), Cardigans, Metallica, Nirvana... Sve je to dobra muzika ali ja više nemam snage da iz petnih žila skačem uz Killing in the Name da bih sebe ubedio da se dobro provodim...
Početak i kraj. Ako imaš sreće. Mada ne mora da znači. Moj se stari rodio na patosu pored šporeta. Ne fali mu ništa. Vozi kipera, kune državu i moju majku što je rodila debila koji se ne šiša. Svrati nekad pored puta, pomuze državni kamion, proda naftu i obraduje familiju novim teveom. Nekad je znao da nas obraduje šunkom tako. Jebiga, bila inflacija, radovali smo se manjem. Elem odoh daleko.
Četiri nogara, par dasaka i dušek. To ti je krevet. Moj bi ga đed sklepao za par sati koliko je prost. Uzeo aljine, napunio slamom, metnuo preko bukovine i Bog te veselio. Prosto. E pa nije. Krevet nije prost. Krevet je najbitnija stvar u tvom životu. Krevet te prati cijelog života. Gdje god pošao. Krevet. Udoban, tvrd, prljav, nepostojeći. Ma i ledina je krevet.
Da li mu ikad pridaješ važnost koju zaslužuje? Sumnjam. A trebao bi. Tu se rodiš. On te okrijepi kad se vratiš mrtav umoran sa posla. On te uspava kad dođeš uroljan kao stoka. Po njemu si povratio. Po njemu si pišao dok te još uvijek bolio kurac za sve, i jedina ti misao bila da jedeš i spavaš. Možda si i jebao na njemu... Po njemu si skakao kad te neko treći iznervira. Tu si plakao... Nije pravio pitanja. Tek bi ponekad škripnuo da te potsjeti da nije od kamena.
On će te i ispratiti tamo gdje nema kreveta. Kad milioniti put sklopiš oči, on će ti prvi reći zbogom. Ujutru će osvanuti kao i uvijek. Ali ti nećeš otvoriti oči po običaju. Milion i prvi put nećeš se probuditi. I eto. Dok pucneš prstom rastanete se, a da nisi ni bio svjestan koliko ste bili bliski. Krevet stari. Možda ga zapale posle tebe. Sumnjam da ćeš se buniti. A trebao bi. Tamo nema kreveta. Ima oblaka. Žuljaće. Znam da oće. A i bojim se visine.
Đed se rodio u zbjegu, stari na patosu, ja na krevetu. Vjerovatno su zato oduvijek više cijenili krevet od mene. Laku noć. I ne škripi jebem te u slezenu.
Stanje duha jednog džentlmena koji iz poštovanja prema ženskom rodu zanemaruje sopstvene fiziološke potrebe.
-Šta si uradio sinoć sa Majom? Rano ste napustili prostoriju. -Ma, ništa...Ne da, pa ne da! -Pa koliko si vremena imao sinoć, mislio sam da će biti isprobana i Kama Sutra i Kama Prekosutra! -Ma, pusti...Prvo sam potrošio sat vremena dok sam našao parking. Ovaj narod ništa ne radi, samo se jebe! Odveo sam je na kraju u šumarak u kom nisam bio od srednje škole i gdje sam, gle čuda, našao malo mira. Krenem ja polako. Znaš nju-glumi finoću. Oslobodim je brusa, ispoštujem joj i jednu i drugu sisu. Zatim ruka pod dejstvom gravitacije krene prema dole. Počinje priča kako nije ona takva, kao, šta sam mislio. Manevarski prostor mi sužen maksimalno. Na njoj neke farmerice, kao da je rođena u njima! Ne znam kako diše uopšte. Ne znam šta nisam radio. Pričao bajke. I Crvenkapu i Tri praseta i Trnoružicu, kumio, molio....ništa. U toj raspravi prođoše dva sata pa sam je odvezao kući. -Koji si ti bizon! Bili ste daleko od grada, bez signala na mobilnom. Umjesto da joj otvoriš vrata i kažeš: "Ili ja ili medvjed" ti se vraćaš neobavljena posla! -Nisam ja takav... Hoću da hoće!
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Motka i motika. Univerzalni lek i instant rešenje za sve bolesti poznate čoveku.
Ćale: Što ne spavaš sine? Sin: Ma nešto mi se ne spava, razmišljam koliko treba da učim, kako da priđem Milici, šta ako je Zemlja ravna jebt zaista, da li to ima kraja, da li posle tog kraja živi neko, da li taj neko ima iste probleme kao čovečanstvo, šta ako su oni neprijateljski nastrojeni prema nama, šta ako... Ćale: Milenaaaaa, dodai alat vamo!! Sin: Eeee čekaj čekaj, znam sad. Pitaću je da prošetamo... do kraja sveta... i usput, ouvaj, da učimo... Ćale: Vidiš da ima rešenja. Sin: Jebem ti budalu. Moja baba: Pičko mala. A ništa nije ni jeo.
Kodeks koji određuje društveno ponašanje u Crnoj Gori. Neopravdano se prebacuje mlađim generacijama Crnogoraca da su napustili staze časti svojih predaka. Ko pročita „Primjere čojstva i junaštva“ Marka Miljanova, uveriće se u to.
Jedna od tipičnih situacija iz knjige: Sestra npr. nekakvog serdara kaže da će se udati za junaka koji je na mejdanu osvoji. Onda se skupe junaci, a veli npr. Miljan Đokov Peru Jovovu: Đe si ti za taku đevojku, nema te šaka jada. Onda Pero ubije Miljana na mestu, a zbog krvne osvete skoče Bratonožići na Kuče te im sve muško pobiju, i poplene ovce. Onda Bratonožići skupe još i Paštroviće pa udri na Kuče, te im sve muško pobiju, i poplene ovce. Onda Cuci iskoriste priliku, te upadnu, sve muško pokolju, i naravno poplene ovce. Onda upadnu Turci dok se ovi krve, te sva sela popale, žensko odvedu u roblje, i poplene ovce. Onda zakliče neki junak: Braćo Crnogorci, ko je vitez roda Obilića, odvedoše dušmani turski ovce! Tu se onda svi na bojnom polju izmire, te za Turcima, te složno pokolju Turke, vrate stada, i još popale neke Arbanase i poplene im ovce. Onda se međusobno darivaju ovcama i sestrama, i vrati se svak u svoje brdo.
Najveća kuravela te je hodala ovijem svijetom. Bila prelijepa u pičku materinu ali to je sve bila iluzija jer je kastala na sebe neki drevni spell i tako odvodila muškarce sa sela u njene jazbine tamo su se snimali prvi pornići gangbang kategorije, protiv uroka za dobar dan Vodili su se ratovi zbog nje. Paljena su čitava kraljevstva njoj u čast a ona i dalje snimala porniće, kurva mrzna raspala.
Jedan dan pomamiše se žene nema im muškaraca koji su hoćni da ih obrade pa se naoružaše vilama i mačugama te nađoše Afro u neku od jazbina taman kako radi diptroat nekome krealju te ubiše Boga u nju tu i zaprijetiše ako ne ojde u Popove Drače i tamo se ne zamonaši glavu će joj satrat.
Tu ona pokupi to malo prnja što je imala i bjež preko grane.
Udav, matori komšija koji će vas smoriti svaki put kad mu se javite na stepenicama. Pričaće vam o prelasku preko Albanije, o Nemcima, Partizanima, i ostalim sranjima. Obično sa sobom nosi neki suvenir, koji ga seća na stara vremena i od kog se ne odvaja jer je to njegov prešz.
1 - Dobar dan čika Bilbo. 2 - Eh sine, kako si ti kulturan, nema više takvih mladića poput tebe, a tamo 1916. smo svi bili kao jedan. Ruku bismo dali za druga. Vidiš ovaj orden? 1 - Da. 2 - Maaaaj Prešz.
Poenta. Ogoljena suština. Jedna rečenica koja pogađa direktno u metu. Rečenica koja se obično prećuti.
Postoji u čovjeku neka nejasna težnja da prećuti ono najbitnije. Da govori satima, ali da ne kaže poentu. Da ostane nijem kada treba kazati krucijalno. To počne rano. U mladosti. Jednom oćutiš, strpaš duboko u skladištu svoje podsvijesti i zaboraviš. Zaboraviš? Teško. Rečeno se zaboravlja. Rečenom se oprašta. Oćutanom, hm... Ono što nisi rekao nikada ne zaboraviš. Uvijek će ti stanovati negdje na vrhu jezika. Kao prokleta duša koja lebdi između života i smrti, prećutano lebdi između ćutnje i želje da se kaže. Na vrhu jezika. Tik pred puštanje u etar... ali tu i ostane. Do kraja.
Neki ljudi oćute svoju bit. Suštinu svog postojanja. Nikada je ne podijele sa drugima. Želio je da bude pjesnik. Da piše za djecu. Želio je da bude glumac. Da pusti brkove kao Zoran. Želio je da živi u Dablinu... Oćutao je. Nije imao hrabrosti da kaže. Da pokuša. Postao je računovođa. Ne živi loše. Spolja. I dan danas kucka u telefonu nasumične stihove, dok čeka zeleno na prometnoj saobraćajnici. Obriše kad stigne kući. Oćuti.
Gdje bi nam bio kraj da smo rekli sve što je trebalo? Zar bi mi žena bila Jovana a ne Žana da sam rekao? Bih li živio gdje živim? Da li bi me i dalje smatrali lošim da nisam ćutao?
Oćutano grize. Oćutano ujeda. Krvavo. Bolno. Vječno. Riječi su da se govore, osjećaji su da se iskažu. Nemojte ćutati. Posledice izgovorenog ne mogu biti gore od onog oćutanog. Šamar ne boli. Prezir je prolazan. Tuga se liječi. Samo oćutano postojano traje. Mori i ne da mira.
