Rečenica koja te zatekne nespremnog, izgovorena od strane devojke, paničarke, koju poznaješ taman toliko dugo da joj broj telefona još uvek ne znaš napamet. Niti njenu prirodnu boju kose. Grom iz vedra neba! Smak sveta! Kraj, ništa više neće biti kao pre. A verovao si da su šanse da ti se ovako nešto desi, baš sada, jednake verovatnoći da je vetrenjača iz Servantesovog Don Kihota, zaista div.
- Halo? - Ja sam bubili. Izvini što te zovem ovako kasno, ne špijuniram te više, svega mi. Znaš da te ne bih budila u ovo doba da nije nešto hitno. - Ooo da, znam. - Znaš, danas sam ceo dan nešto nervozna i preosetljiva. Tri puta sam zaplakala na „Oči boje duge“. Mamin ručak nisam mogla ni da pipnem, sve mi nešto muka bilo, a znaš koliko volim podvarak. I još na sve to, ceo dan na TLC-u puštaju neke emisije o bebama, kao da znaju. Bubili? Je l’ ti to hrčeš? Ladno hrčeš! Sram te bilo, svinjo bezosećajna! KASNI MI! - Čččč...čekaj, stani. Kako kasni? Zašto kasni? Jesi li ti sigurna? - Nego šta sam! Sve simptome trudnoće imam, nisi me slušao! - Dooobro, polako. Samo bez panike! - Ne paničim!!! - Slušaj, jutro je pametnije od noći. Lezi lepo, spavaj, pa ćemo sutra ujutru da rešavamo to, m? - Kako to misliš da rešavamo?! To? Beba je za tebe TO?! Hoćeš da abortiram, jel?! Kao znamo se mesec dana i te priče? Nema šanse! Rodiću ga! - Halo, halo...Jelena?
Ok. Spustila mi je slušalicu. Nema veze. Bolje je tako... I šta sad u pičku materinu? Jebote, imam 22 godine, još sam na faksu, moji me izdržavaju. Ma nema šanse, ne mogu da je oženim. Znamo se mesec dana. Nismo mi jedno za drugo. A nismo ni neki par, k’o kera i bandera smo. Ne znam ni kako joj se pudlica zove, koliko ispita ima do kraja, koje joj je boje kapija. Jebote, pa ja ne znam ništa o njoj! Smiri se, Nikola, smiri se. Pokušaj da odspavaš, tri sata je, ustaješ u pola sedam... Čekaj, pa gde ćemo živeti? Kod mene nema mesta. Šta ako nosi trojke? Moraću da se zaposlim na građevini kod ćaleta. ĆALE! Jebote, ubiće me ćale! Dobro, pa i on je mene napravio sa 20. Znam, reći će: "To su bila druga vremena!". Kako da mu saopštim uopšte, ima slabo srce, neće izdržati. Juče mu se slošilo kod kuma Ranka na svadbi. Svadba! Sigurno će hteti veliku svadbu, pričala mi je da ima mnogo rodbine. Mrzim ta opštenarodna veselja! Ma ne, nećemo se uzimati. Priznaću dete i gotova priča. Plaćaću elimentaciju, nisam ja nikad bio skot. Viđaću ga vikendom. Pa da, vodiću ga i u vrtić ako treba, odlaziti po njega. Pa kad ga odvedem prvi put na pecanje, a on onako mali, jedva 5 godina, pa se kikoće pored vode. Vodiću ga i na upis u prvi razred, moj junak mali, veća torba od njega. Tačno ga vidim. Grli me na hodniku i gleda njegovim malim bečatim okicama i kaže: „Biću dobar, tata.“ TATA! Pa ja sam nečiji tata! Moram da zapalim pljugu, razbio sam san. Dobro, moram reći mojima. Ljutiće se par dana, pa će ih proći. Kao i ono kad sam pao godinu i kad me murija uhapsila posle Derbija. Derbi! Jedva čekam da ga odvedem prvi put na stadion. Kupiću mu šal i duksić, biće pravi mali navijač. Junak tatin! A šta ako bude žensko? Šta onda? Nikada sebe nisam video kao oca devojčice. Mada, slatke su onako male, u haljinici i šnalicama u kosi. Biće lepa devojčica. Samo da ne povuče na mene velik nos. Biće bečata na mene, garant. Princeza tatina. Vrtirep mali, sa dugom crnom kosicom. Smaraće me da je vodim na balet i ritmičku gimnastiku, vodiće je taja njen. Učiću je od malih nogu šta je prava muzika. Izbaciću Pink iz memorisanih kanala. Ja ću joj izvaditi prvi mlečni zubić i staviti joj ga pod jastuk. Čitaću joj Andersenove bajke pred spavanje... Nikola, o čemu to razmišljaš? Otišao si predaleko. Ništa to još nije sigurno. Nema veze, svanulo je, moram da odspavam makar ovih pola sata dok ne zazvoni alarm... A šta ako mi zabrani da viđam dete? Ako se odseli u drugi grad? Ne daj Bože uda za nekog drugog?! Neki rmpalija da mi vaspitava dete! Nema šanse! Oženiću je, pa da. Nije ona toliko loša. Nije čak ni ružna. Ako izuzmemo klempave uši i krive noge. Dobro, i govornu manu. Al’ ima lep osmeh. I oči su joj lepe. Ima koji kilogram viška, ali nije to ništa. Pa eeej, nisam ni ja žgolja, fin smo par, onako kad stanemo jedno pored drugog. Nije čak ni ljubomorna. Preterano. Samo dva puta je pravila scene do sada. Ništa to nije. Čak je i palačinke pravila za moju ekipu kada smo se okupili da gledamo tekmu. A slatka je... To je to! Rešio sam! Provešću sa njom život! Rodiće mi malo voljeno biće. Imam plan. Saopštiću mojima ujutru, pa kud puklo, da puklo. Oni nam sigurno neće odmoći. Uselićemo se u babin stan, stanare ćemo otkazati od sledećeg meseca. Ja ću sam da ga okrečim. Mića će da mi uradi stolariju. Nebojšu ću zvati da mi sredi kupatilo. Duguje mi. Dečiju sobu ćemo da uredimo sami nas dvoje. Srušiću i onaj krivi zid, napraviću šank. Gajba će nam biti ko bombonica. FLEKICA! Tačno, Flekica joj se zove pudla. ŽENIM SE! Ako treba svadbu, dobiće i veliku svadbu! Moram sutra da javim ortacima. Ko ga jebe, jednom se živi! Biću prvi ćale u našem društvu. Jebote, ponosan sam na sebe. Tražiću da prisustvujem porođaju. Alarm?! Kad pre? Toliko od spavanja. Nema veze, sredio sam svoj život. VOLIM JE! Savršena je! Zaprosiću je. Danas. Odmah! Moram da je pozovem!
- Halo, ljubavi. Jesam li te probudio? Nisam? Dobro je. Slušaj me. Sve sam isplanirao. Dolazim večeras do tebe. Što? Izlaziš sa drugaricama? Pa dobro, dolazim onda popodne, da se dogovorimo nešto. Otkud sad to? Što da ne dolazim? Boli te stomak? Nema veze, ovo ne može da čeka, rešio sam da te...aham, dobila si, pa dob...ŠTA?! DOBILA SI! Kako dobila?! Zašto dobila?! Jesi li sigurna?! Ne vičem! Noćas dobila? Kako možeš to da mi uradiš? Kako šta?! Pa jel znaš šta si mi sad uradila? Jel znaš?! Sve si mi snove srušila! Da, ti meni! Sinoć si mi rekla da ti kasni! Koliko?! Kasnilo ti je dva dana?! DVA DANA?! Eeej! Pa jesi li ti normalna?! NE VIČEM!!! Ja sam noćas već vodio decu u školu i na balet, a ti mi kažeš da ti je kasnilo samo dva dana?! Ti se bre igraš sa mojim osećanjima! Ne mogu da se smirim! Kako da se smirim?! Ne znam kad se vidimo. Zvaću te. Ajde.
I šta sad? Nemam više dete. Nema ni svadbe...ničeg više nema. Opet sam sam. Sa podočnjacima od neprospavane noći. Nema veze. Kad malo bolje razmislim...i nije bila neka riba.
Reč koju kada izgovorite u Srbiji, može svašta da znači, a zavisi od toga gde ste je izgovorili.
- Dobar dan komšija, izvolite. - Dobar dan. Dajte mi pola kile mlevenog mesa. Je l' vam sveže ovo belo? - Naravno komšo, danas stiglo. - Dajte mi kilogram. ---------------------------------------------------------------------------------------------------- - Dobar dan. Šta želite da popijete. - Ja ću pivo. Lav ako imate. - Imamo svakako. - Ja ću bokal crnog vina. A šta će Dare? Sada je baš našao da ide u WC kada treba da naruči. - Ma znaš njega, on će belo. ---------------------------------------------------------------------------------------------------- - Brate idem na neku žurku, treba mi doping. - Ćeš žuto ili belo? - Pa lobe brate. Neću da kljucam tamo.
Ono što redovno izgovaraju prijatelji nekoga ko je učinio nešto ekstremno, kao što je iznenadno lomljenje cele gajbe ili samoubistvo, a da pritom navode neke njegove izjave ili radnje koje su sasvim normalne, ali u svetlu događaja koji se zbio, za okolinu dobijaju novu dimenziju.
- Šta ti je čoveče, što si bled tako? - Ma idi bre, malo je falilo da poginem malopre. - Kako brate, šta se desilo? - Ma otišao sam do one ogromne provalije iznad Dunava. Znaš ono moje mesto, gde volim da odem kad se naduvam, da gledam preko reke i opustim se? - Znam, znam, tamo na kraju Pregrevice. - Da bre. I stojim tako na ivici, kad odjednom krenula da se odranja. - U jebote. - I ja brzo skočim unazad u poslednjem trenutku, a ono mesto gde sam stajao više ne postoji. Sve se sručilo dole. - Pa dobro je da si živ bratac, treba srećan da budeš. - Srećan sam ja bio, nego odjednom pomislim, zamisli da sam pao dole. Vi bi mislili da sam skočio i ubio se. - Ne bi bre. Odakle ti to? - Ma važi što ne bi. Još bi pričali kako sam bio čudan u poslednje vreme, kako tek sada shvatate neke stvari i da je logično da sam se ubio. I onda sam zamislio sebe kako kao duh skačem oko vas i vičem: "Nisam se ubio. Alo bre idioti, odronila se zemlja!". - Ajde ne seri bre. Sto posto si i išao tamo da se ubiješ, nego si se usr’o i predomsilio u poslednjoj sekundi. Kad razmislim, stvarno i jesi čudan u poslednje vreme. - Ma jedi bre govna!
Jeftina fora kojoj pribegavaju Vukajlijaši sa preko 200-300 napisanih definicija, kada se neki n00b, koji je tek skrpio nekih 10-12 definicija pojavi na četu. Onda se kao spontano uhvate u neku spiku s njima, pozdrave se na kraju, eventualno razmene fejsbuk profile i odu svojim putem. Sutradan, kada se ponovo "slučajno" sretnu na četu, (naravno, stariji autor snajperiše i čeka bezbrižnog novajliju-veseljaka da se pojavi), stariji Vukajlijaš uleće sa naizgled usputnim "e, pročitao sam ti sve definicije :DDD". Novajlija tada proverava svoj skor i shvata da ima čak 10-12 pluseva više nego juče. Odlazi da pročita nove komentare, od kojih su svi od njegovog novog čet-prijatelja i svi izgledaju otprilike ovako: 1. Ahahahahahahahahahahahahahahahahaha 2. :))) 3. Dobra dobra++++++++ 4. + k'o vrata 5. Pravo u metu +++++++++++++++ 6. +++++++++++++
Tada novajlija, osetivši nečije dobro delo na svojoj koži i ne sluteći ništa, biva preplavljen potrebom da svom novom "drugaru" uzvrati lepim gestom i ukucava red na četu, (kojim takođe ukucava poslednji ekser na sanduku sledećih dva sata svoga vremena): "hvala puno! odo' ja sad da ocenim tvoje :DDD"
Zatim odlazi na profil dotičnog muljaroša na kojem zapanjeno čita:
Autor: XXXXX Datum registracije: dok se Zemlja još hladila Broj definicija: 666
...i polako počinje da proklinje onaj dan kad je uopšte i čuo za Vukajliju.
Parada na kojoj se muškarci šetaju sa svojim devojčicama, ližu im sise, drže se za ruke, i nose različite transparente na kojima piše, recimo kod muškaraca "Volim pičku", "There is no shame to be straight"... i kod žena "Volim ga u sebi", "Živim za Kurac"... Ovakva parada ima za cilj, tj. nema nikakav cilj. Ne traži se ravnopravnost, jer je to sasvim normalno (za razliku od onih), ne traži se donošenje novih zakona jer je to zakon prirode (gde ste vidili da se jebu dva slona???) Živela strejt parada!
Zajebana radnja. Opasna. Naročito ako se skidate na suvo. Može da vam sjebe mozak gore od droge, kocke, alkohola. Gore od bilo kog poroka. Ma gore nego što bi vam devojka sjebala mozak. Bez da vam pokloni sifilis.
Neko vreme ste uživali u poroku. Onako, baš skroz dojajno uživali. Onda ste počeli da se patite. Ispočetka malo, pa sve više i više. Na kraju patite k'o Isus. Šta k'o Isus? K'o Dobrivoje Topalović! I rešite da se skinete. Na suvo.
Prvih dva, tri dana nije vam ništa. Imate nekog malog crva u mozgu koga i ne primećujete. Nešto vam fali, ali bole vas, opušteno. Kad ono kurac međutim jok. Četvrtog dana crvić pozvao društvo. Sedeljka. Već hoćete da sroljate, da svratite u kladionicu, u kafanu, da pozovete devojku... Sedmog dana se crvi napili, razmnožili i trče po vašoj sivoj masi. K'o na koncert za Novu Godinu na gradskom trgu. Šapućete nešto samom sebi, a ljudi vas čudno gledaju. Dođe vam da se i vi napijete, da se napijete k'o dupe. Petnaestog dana svi crvi voze NFS. Piče po vašoj sjebanoj surutki a ima ih za Egzit, Guču i Poselo u pola 8, svih boja, ukusa..nadrogiranih, pijanih, ludih, šabanskih, čobanskih... Često menjate raspoloženje, svaki sekund, smejete se, plačete, pevate, kukate, urlate... Dvadesetog dana mozga više nemate. Imate gomilu crva u daunu. Depresija. Ležite kao ranjen ker i cvilite...samo dim da povučem, samo jedan spin na ruletu, samo da je vidim...Raspadate se kao govno na kiši. Patnja zbog koje ste rešili da se skinete sad izgleda kao dečija igra. Nakon mesec, mesec i po, mislite da ste se skinuli. Mislite. Nastavite život ne sluteći da zlo čeka iza ugla da vas ponovo dohvati.
Ako poželite da se vratite poroku, da napravite recidiv, recite sebi skidanje. Ili napišite nešto. Nešto dugačko, što duže.
Kada napuniš 40, razviješ potpuno novu vrstu emocija koja se zove "moralni bes". Znate kako bi se sada iznervirali kada bi vam neko zviznuo mamu u lice ili vas nazvao odvratnom vrećom govana koja ne vredi ni 5 para za koje se prodaje vaša sestra kurva? E, zamislite taj bes, samo u ovom slučaju je izazvan trivijalnim stvarima: "14-godišnjakinje u bikiniju? Besan sam! Previše se psuje na TV-u! Deca bi mogla da čuju, a znate kako su deca sklona imitiranju."
Ako si bio liberalan, postaješ konzervativan. Ako si bio konzervativan, postaješ Šešelj.
I, ironično, dok se žališ na to kako su 14-godišnjakinje previše promiskuitetne, istovremeno imaš aferu sa 18-godišnjakinjom kao deo krize srednjeg doba. Ah, kriza srednjeg doba. Period kada shvatiš: "Sranje. Na pola puta sam do groba, a nisam postigao ništa u životu." I zato impulsivno kupuješ novi auto i varaš ženu (ili muža - pošto i žene i gejevi takođe imaju krizu srednjih godina) sa mnogo mlađom osobom. Tvoj rezon je: "Ako mogu da jebem mladost, zadržaću mladost."
Ali ne možeš da jebeš kao nekad - a da se ne lažemo, nikad nisi ni bio sjajan - tako da jedini način da zadržiš mladu devojku ili dečka pored sebe je da ih sponzorišeš. Znaš da te samo iskorištavaju, ali nije te briga. Sve što želiš je da budeš mlad. Zato gutaš vijagru ili cialis u ogromnim količinama. Kupuješ mnogo lubrikanata. Nije stvar u seksu. Stvar je u mladosti - oni je imaju, ti je želiš.
Ako si muško, kriza srednjih godina te prođe posle godinu-dve. Pomiriš se s tim. "Nisam više mlad kao nekad", kažeš sebi i nastaviš dalje. Ako si žensko, kriza srednjih godina ne prestaje dok zvanično ne postaneš baba, oko 65. rođendana. Nastavljaš da mažeš šminku više nego ikad. Pokušavaš da ubediš sebe da izgledaš dobro. U međuvremenu, sise su ti se oklembesile i lice ti se smežuralo. Ponestaje ti energije. Počinješ da se smeješ stvarima koje zapravo nisu smešne. Tvoje drugarice su jadne kokoške koje bi kao tinejdžerka mrzela iz dna duše. Znaš da nijedan muškarac ne želi da te jebe. Naravno, mogla bi da nađeš nekog koji hoće - ali red više nije kao što je nekada bio. Sada ti moraš da juriš njih, umesto oni tebe. I imaš muža koji ne želi ni da te takne, jer je previše zauzet gledanjem "Dnevnika 2" i "Velikog Brata".
Ovo je period kada prestaješ da budeš oštrouman i mladolik i postaješ tup i zatvoren. Zapadaš u kolotečinu i to ti nimalo ne smeta. Jedino što može da te iznervira je ono što drugi ljudi rade da bi se zabavili. Zapravo ono što te stvarno nervra je to što je tvoje vreme prošlo. Nisi više pun potencijala. Nekada si imao potencijal, ali si ga protraćio. Sada si pun gorčine i sve što želiš je da ceo svet bude dosadan kao ti. I zato vičeš na decu na igralištu i kažnjavaš ih kad crtaju nasilne slike. A posle se žališ kako su deca previše kenjkava.
Zdrava mržnja prema autoritetima koju si nekad imao kao tinejdžer je nestala. Sada veruješ u sva ona sranja za koja si nekada znao da su laž. Misliš da nasilje u filmovima izaziva nasilje u stvarnom životu. Misliš da je fetus ljudsko biće. Postao si kompletni idiot.
Osim... Osim ako ne zadržiš srednji prst u vazduhu. Osim ako ne dozvoliš da te sistem uništi u tvojim 20-im i 30-im godinama. Onda ostaneš potpuno sam na ovom svetu: previše radikalan za svoje vršnjake; s druge strane, i dalje viđen kao matora budala od strane mlađih generacija. Postaješ društveni izgnanik koji propoveda istinu za koju nikoga nije briga i sve to dok se boriš sa svojom bednom samoćom. Bol s kojim si se suočavao kao tinejdžer deluje kao raj u poređenju sa tugom koju sada osećaš. Tada su uglavnom bili u pitanju hormoni, sada jad nosi istinsku intelektualnu težinu. Uzdišeš. Svet je očajan i mračan. I svet se nikada neće promeniti. I zato, tiho i bez mnogo kukanja, patiš.
Kad babe u prevozu ustaju jedna drugoj da bi izgledale mlađe.
- Evo izvolite, sedite vi. - Leposava, nemoj se kurčiti, sad si htela da se preturiš u redu za penziju. Sedi tu i namesti malo taj kosmodisk, izgleda se podvrnuo...
Kao i svaki slozeni proces i ucenje se moze podeliti na nekoliko faza.
faza 1: Poricanje-Opusteno, nema toliko mnogo da se uci. faza 2: Bes-Pu Milane 'bem ti sitno zito, sto nisi poceo ranije. faza 3: Razmatranje-Ako ucim po stranicu na 10 min, za ovih 1873 stranica ce mi trebati.... faza 4: Depresija-Jaooooo, nema dovoljno vremena. faza 5: Prihvatanje-Svejedno sam najebo, idem da spavam...
Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?
vi – (tek zaspali) on – zzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz….. vi – Ijao, jebem ti život i sve… valjda će da ode … on – zzzzzzZZZZZZZ… (pravi luping od vašeg uha do nosa) vi – (mahnito mlataranje rukom) on – …………
(sve ovo 3x…)
vi – (paljenje svetla. Pola sata gledate svaki cm sobe i ne vidite ništa. Čekate još pola sata i vidite siluetu kod glave, ali niste dovoljno brzi. Pokušavate da dremate, ali vam je psiha već otišla u tri lepe i od spavanja nema ništa…) on – zlurado se smeje dok čeka da ponovo zaspite i zuji po melodiji imperijalnog marša…
