Izraz koji najčešće koriste Novosadjani da plaše ljude, a Sundjer Bob Kockalone ga često koristi da pozove svog ljubimca da jede.
Destinacija: Novi Sad
- Bu, gari!
- U jbt, pa uplaši me idi u pičku materinu!
.
.
.
Sundjer Bob Kockalone: Bu, Gari!
Gari: Mau, mau!!!! (ma u usta te jebem malopre sam jeo ...)
Još jedna stvarčica koja budi nostalgiju i podseća decu devedesetih na još neke čari detinjstva.
Naime, to je običan tepih sa iscrtanim kućama, prodavnicama, benzinskim pumpama i naravno putevima. Bili su ultramegagiga popularni jer su bili vršnjaci malih metalnih autića koji su veličinski savršeno odgovarali putevima.
Nije bilo deteta koje je moglo da odoli fantastičnosti genijalne ideje da se tepih koristi kao paralelni univerzum, jer je život u njemu i te kako bio moguć.
- Zašto si stao na sred puta, kako sad da prođem?
- Pa zal ne vidis da mi je plazan lezelvoal, molao sam da odsetam do pumpe.
- Požuri, moram da odvedem ženu u porodilište.
- Pazi samo, taj deo tepiha do bolnice je los, nemoj da vozis blzo, nije doblo za bebu.
Retoričko pitanje koje postavljaš sam sebi sa ciljem da se nateraš da odigraš potez koji nije dovoljno promišljen. Autosugestija koja treba da te natera da pomisliš da to što radiš ne košta ništa - ne povlači posledicu. I uglavnom je istina. Ali samo u tom trenutku...
To da itekako može da košta uglavnom shvatiš prekasno.
''Ma jebaću je bez kondoma, šta me košta.''
----------------------------------------------------
Holandija - Jugoslavija '98.
Mihajlović: E, da šutnem ja penal?
Stojković: Pa ne znam, možda je bolje da...
Mijatović: Šutnuću ja, šta me košta!
----------------------------------------------------
-Nema više rakije, šta će pijemo sad?
-Ima, kupio ja Zozovaču. Pićemo to, šta nas košta.
Pojam koji bi mogao da se primeni u današnjici kao Perpetuum mobile, ciklus koji je ostao prepoznatljiv i deklariše hipotetički rečeno neke neo- komunističke glavonje iz našeg okruženja. Naime, reč je o porodičnom stablu koje se grana po raznim firmama, neprekidno, puštajući korenje i što jače se vezuje za materijalni napredak porodice. Grubo gledano to deluje kao neka Koza Nostra, Sicilija, Mario Puzo i slične aluzije, ima i toga, međutim, to je čista definicija Mite Pantića u vezi sa Darvinovom teorijom.
Ne zna se da li je više kolena ili vode u njemu, jer učestolo utapanje izbacuje van granice prave vrednosti. To nije važno, važan je pezonovante koji pokroviteljski vodi taj ''pijani brod'' kao Kapetan Ahab žudeći za Mobi Dikom merkantilizacije, ali nije on jedini što ovu sagu vraća natrag 50 godina.
Patronim se mora znati i gde stoji, između pregršt imena i prezimena taj filantropski Budenbrok će se ceriti na pomen imena svoje porodice, ali će u sunovratu familije doživeti suicidnu mimikriju koju će mu neki zaposleni poželiti od srca.
Baba 18. koleno: Miloje, junošo babin pa nema tebe u našim krajevima, zaboravio si brda koja su te mlekom zadojila i staru Nastu si zaboravio, kada jedni drugima trebamo?!
Patronim: Da zaboravim Nastu, nemoj tako. Koja te muka tera da me zoveš?
Baba 18 koleno: Muka crna, znaš li onog našeg sinjeg tića Milana Donkinog sina iz prvog braka? On je ipak naša krv, a krv nije voda valjalo bi da ga primiš kod tebe u zadrugu mali je vispren kao lija.
Patronim: Može. Može. Mora da je pravi bekrija, pošalji ga sutra kod mene u Beograd i reci mu da se odazove na moje ime gde god da stane. Pa neću valjda dozvoliti da naša porodica ode na sve strane, zajedno smo jači.
Baba 18 koleno: Tako te volim sokole moj. Znači ne treba škola, ništa, diploma..
Patronim: Ma kakva škola, samo neka dođe... Hajde pozdravi kući i šalji malog, moram ići.
Baba 18 koleno:(uplakano) Hvala ti čedo naše, diko naša.
Patronim: Halo, briši Mila onog komšiju sa spiska dolazi sutra jedan moj mali, on mi je preči.
Sekretarica: Ali rekli ste da nam trebaju školovani...
Patronim: Samo ti radi svoj posao i biće sve na mestu, pa neću valjda dozvoliti da moja krv vuče ralo čitav život.
Čuvena, evergrin, programska izjava Rahele Ferari u filmu Tesna Koža koja predstavlja gađenje generacija 30', 40', nad novim tendencijama koje su prepišale i zgazile Tila i njegovu ideološku bratiju kao FAP žabu.
Taj lajtmotiv ostaj u širokoj upotrebi protiv gadosti liberalizma i postmodernističkog shvatanja sveta. Strašni sudar i sukob kvantiteta i kvaliteta Raheli nije jasan pre 30 godina, zašto je lepše spucati dupe u farmerice?! Sva sreća pa je mrtva pa ne može videti da danas možeš i go, to bi je dotuklo, verovatno kao i ujka Tomu da sazna da je Staljin mrtav.
Dok Lepava u kavani peva za mikrofonom, ''nije da peva, nego peva'', svi prisutni bulje u njeno lice, da li je ta nadrealna situacija moguća? Svi slušaju rađanje srpske Edit Pjaf, rastaču se od glasa, grizu šank i hvataju se za kragne goli do pojasa, zbog prodornog alt, lepog lica ili mašte prema golotinji. Apsurd!
Još veća smehoteka bi bila da se pomene Vesna Zmijanac, pa tu su mrtvi padali pod šatrama, a i sa VC šolja zbog šamaranja životinje, ali to je već novi talas.
Umro je Tito, iako je Reks intervenisao. Ova retrospektivna krilatica hara i danas i kako stvari stoje taj arhetip će ostati ucrtan svima, prdoklačenje kako je ranije bilo dobro. Primera je h... Šeki driblao pola sata niko mu nije uzeo loptu, od Čolinog glasa su pucala stakla, Kićan davao 70 poena po meču, Brena prodavala milionske tiraže, Bata nosio film na komunističkim plećima, Žigon bio Kriger... i sve to zato što je lice bilo važno.
Baba: Ju svašta, vidi ovu kako se skinula gola?!
Unuk: Pa šta, šta joj fali, neka rsa...
Baba: Hajde gasi to, sram te bilo. Pogledaj samo kako joj je lice, pa šminku možeš špaknom da skidaš.
Unuk: Joj baba. Gde živiš?! Pa nije ovo više Tito, partija, omladina, armija. Sad je nešto drugo važno.
Baba: Pu jebo te bog nakaradni, šta ti znaš. Ove gologuze gledaš. Nama je lice bilo važno. A ovo danas... e Tito, Tito što nas napusti.
On sedi; i misli da može da jebe sve. Kritičar. Ne donosi pogrešne odluke, njegove metode su deduktivne. Beskrupulozno sebi daje pravo da sudi i presuđuje, mislići da je predrkani Skerlić. Šta ti prespeš u šuplje on će presuti u prazno.
Uvek spreman na prigovor on će svoju megalomansku frustraciju uputiti ka krpljenju tuđeg veša i dati odgovor na nepostavljeno pitanje oglašavajući se kao Metro Goldvin Majer i film počinj.
Tih tuđih dupezakrpa ima na svakom koraku, kafane, pozorišta, kinoteke, piljare, pošte, sportski objekti, privatni stanovi... šiljenje genitalija neće prestati da jenjava!
Kao uzorni građanin dok svi glođu mešinu on će reći da je pasulj sa rebarcima bolji, to dovodi do kontraša, ali zapravo tako ispada. Nik Kejv nije kralj alternative, već alternativnog roka. Njegoš nije ništa više od rodoljuba, a prosvećenost manjka, ali nećemo uzimati za zlo. Skandinavska kinematografija ispoljava spektakularni pesimizam, sve je to pozerski i može bolje od toga. Kiš je plagijator, Šekspir nije napisao svoja dela, Milošević nije zločinac već heroj, ova supa je hladna, optimizam je lepak za budale, Pavle Čutura je šarlatan, Šarlo je optička varka, muzičko dno, konobar ova čaša je okrnjena, ovi muzičari su loši, ma daj nisi u pravu, Bosiljčić je teatarski bard, veruj meni ja to znam, Dis mnogo mrači, seronja, Ceca je bolja od Čole... Brselona je gomila liliputanaca, Lebron je prosek igrač, noir filmovi su prevaziđeni nema se šta videti, Adolfu je svaka bila na mestu, muzika može li malo tiše kvarite atmosferu, Zvzeda ne može da uzme LŠ dok se socijalizam ne vrati, hej ova supa je neslana, ovo jaje nema dlaku, čekaj hoćeš da kažeš da mi nije svaka na mestu?!
Daj prijatelju napravi ti bure da ne curi pa onda kritikuj!
Koliko ste puta vidjeli uplakanog klovna? Jednom, dva puta? Na filmu možda? Da li je to stvarno bio klovn? Da li klovnovi plaču?
Ne. Uplakanog klovna nećete vidjeti. Klovnovi plaču kod kuće, u samoći. Reći ćete ''pa onda ipak plaču, makar i kod kuće, klovn je klovn, gdje god bio''. I istina je, klovn pusti suzu u tajnosti, u odabranom društvu, za stolom sa svojom savješću.
No opet si se prevario. Sam sa sobom klovn to više nije. Suza neće poteći niz lice pajaca. Sliće se niz obraz čovjeka. Istog onog koji nosi masku klovna. Masku, koja možda čini njegov izgled, ali je njegova suština pokopana duboko ispod očiglednog.
Klovn nije jezivi čika obučen u, naizgled smiješnu i šarenu, uniformu. On je tvoj prijatelj. Onaj koji nikad nije tužan. On u životu nema problema. I zaista, da li ste ikada pričali o njegovim problemima? Da li je ikada pomenuo da ga nešto tišti dok su se ostali žalili. Nije, on se smijao. On je uveseljavao sve vas. On je bio klovn.
No kako to život obično uredi, oni, čije lice najčešće krasi osmijeh, čiji se grohot najdalje čuje, unutra su najtruliji. Klovnovi pate. Klovnovi tuguju u sebi. Klovnovi ne opterećuju nikoga sobom. Njihova nesreća je samo njihova. Njihova bol se ne može podijeliti.
Budite dobri prema svom klovnu. Ne nasmijte mu se na poneku urnebesnu foru. Možda bi on volio da nije to što jeste. Možda on i ne želi da vas uveseljava.
Šta ako on osmijehom brani svoje pravo na tugu?
Mom klovnu J.
Izraz koji se poteže kada više nema valjanih argumenata u raspravi, u stilu zato što ja tako kažem. Još je gore što su tradicionalne vredosti najpromenljivija stvar na planeti, tako da niko ne zna šta su one u stvari i niko pri zdravoj pameti ne bi pristao da živi po uzoru na njih.
-Deco, ne možete bre, tako na divlje da živite. Vreme je da se venčate i da živite u duhu tradicionalnih vrednosti, kao naši stari.
- Dakle, mama, preporučuješ mi koju od varijanti brakova mojih predaka? Komunistički, brza registracija kod matičara, ili crkveni kao kod babe Draginje pa da posle ti i tvoje sestre sa 18 menjate prezime iz njenog devojačkog u dedino, ili možda brak iz vremena Avrama praoca, da ovaj oženi i mene i moje sestre, pa da svi živimo u jednoj divnoj plemenskoj zajednici?
Izraz koji vas uključuje u grupe za koje nikad niste verovali da ćete im pripadati.
Srećan 8. mart svim pripadnicama lepšeg pola i onima koji se tako osećaju...
Izuzetan proizvod namenjen svim mladima i onima koji se tako osećaju...
Poboljšava opšte stanje tela i seksualnu funkciju svim onemoćalima i onima koji se tako osećaju...
Odnosi se na sve moguće međuljudske odnose i nema vremensku odrednicu - znači od kolevke pa do groba. Rečenica koja se ne izgovara, ali o kojoj se intenzivno misli.
Do pomračnje uma dolazi, kako je to izvesni autor primetio, kada ponašanje nama dragih osoba izaziva takva negativna osećanja da dođemo u iskušenje da uzmemo lopatu i da ih umlatimo istom. Prisebnost zadržavaju oni svetli trenuci u mozgu koji te podsećaju na postojanje svih otežavajućih okolnosti u krivičnom postupku. Možda nije sleng, ali definitivno ima sve preduslove da to postane.
1. Radosti roditeljstva
- Mama. Mamma. Mammaa.
- uhh?
- Jel spavaš?
- uhmm?
- Pitam jel spavaš?
- Spavam. Šta je bilo?
- Molim te nemoj jako da spavaš, znaš da za četiri sata krećemo na more.
2. Ljubavne igrarije
- Dušo, da li si spremna?
- Maco, za tri minuta...
- Ali kuco, predstava počinje za dva minuta.
- Bubi, ako ne možeš da me sačekaš...
- Cici, imamo karte za dvoje...
- Onda me, maco, pusti da se spremim.
- Dušo, pustim te, samo se odlepi od tog fejsbuka!
3. Čari zahvalnosti
- Mama, mozes li mi pričuvati decu večeras?
- Naravno. Ideš negde?
- Mislila am da večeras izađem.
- Da se nisi razvodila, sad ne bi morala da se razvlačiš po kafanama i loviš novog muža.
- Ne razvlačim se i ne lovim. Izlazim sa jednim prijateljem.
- Ko ti je taj? Neki ostavljeni ko i ti?
- Nije ostavljen, nije se ženio.
- Nije se ženio, zato što ga nijedna nije htela. Pa je sad tebe, luda ćeri našo.
- Kad ćeš doći?
- Ne mogu da dođem ja sam stara i bolesna.
- Dobro kad da dovedem decu?
- Nemoj dok ne završi mala nevesta, a nemoj ni posle 9. Idem da spavam malo ranije večeras. Kad se vraćaš? Iz tog tvog obilaska poljoprivrednih dobara?
- Hvala, mama, al mislim da mi posle ovog razgvora nije do izlaska.
Zlo, Sodoma i Gomora koje izmisliše korporacije i vlade kako bi od omladinaca stvorili bezvoljne, zatupljene i ženskaste potrošačke mase koje ne žele da se bune, nemaju muda da se bune ili se bune na pogrešan način zbog pogrešnih stvari. I kupuju precenjena sranja koja im ne trebaju. Kao da su žene. Dobro, što žene to rade, pa ženama je to prirodno u genima i treba to rade, al' muško si bre majke mu ga steram, mi kupujemo samo ono što nam treba. One razlikuju i znaju poimence 32-bitnu paletu boja, mi znamo da parkiramo. Genetika i preživljavanje najsposobnijeg jebote.
Ti omekšivači, to su proizvodi masmedijalne industrije za zatupljivanje koji za cilj imaju da u omladincu pobude pogrešne vrednosti, da samo treba biti lep i sladak, da je bitno koliko imaš, a ne kakav si čovek i da je svako ko nekome razbije glavu da odbrani sebe i svoje samo jedna obična sirovina. Uče te da treba da se pirlitaš, nosiš majčice i košuljice na prugice, pa još "rozle sa cinober dangice do ispod pupak i na struk" i kockast kačketić sa šljokicama malo na stranu, pa još na vr' glave, a ne kako bi trebalo i kako je predviđeno da se nosi. Da slučajno ne smeš da uprljaš ruke tovatnom mašću. I da nije poremećaj već potpuno normalna stvar da zaista voliš svog drugara. Da kada te neko jebe dobro je da tražiš jače i dublje, ne da mu otkineš jaja ako samo pokuša.
Pa treba i pomadicom da se mažeš i briješ guzu da ti koža bude lepa i nežna. A za lepu i nežnu kožu lica imaju specijalni gel za brijanje i brijač sa šurnjaj's oštrica i nežna talasasta guma da ti lepo zategne kožu, da se slučajno ne posečeš zlato mamino, mogla bi creva da ti iscure. Pička ti bre materina, tvoj Đed im'o 'ladan potok i bajonet i ništa mu nije falilo. Još je Švabu dvaput nagario nazad do Berlina i kao zahvalnicu doživeo da za unuka ima tebe debila.
Sve ti to serviraju koristeći stare dobre hormone. Devojčice ubede da su mali slatkiši "jao što bi ga gricnula, cmok" i zato ti dečaćić kome se iz čista mira diže dvaj's puta u toku velikog odmora 'oćeš budeš sladak i fensi. Ko oni Vandajrekšni, Bekstritbojsi, Skrileksi, Džastis Biveri, Smouki d Berovi i ostale korporativne maskote. Prelazak na Milana Stankovića je pitanje dana kada te puste na splav da mećeš čašu na čelo uz retardirane tekstove o muskulatornoj paralizi i suzama koje prkose 1. Njutnovom zakonu. Ne znaš ko je bio Njutn? Ugasi jebeni ajpod što ti je mama kupila i slušaj na časovima, pa ćeš znati.
I plači, pičko razmažena. Lepo je da plačeš, a ne da budeš jak. Ti mišići iz teretane su za pozu, kada stvarno zagusti ako je veći od tebe plači i beži. Budi osećajan i neinformisan, gutaj šta ti se servira, utopi se u mediokritet. Oni narkomani rokeri, metalike, reperi i pankeri, a i ona stoka seljačka što ne ide u "kafaning" i na splavove već u pravu kafanu su prljavi i smrde. I glupi su. I hoće da se biju, sirovine jedne. I ne koriste pomadu. Pitaću te za pomadu kada u pedestoj shvatiš da si život straćio radeći kao konj da bi onaj čije proizvode kupuješ kao blesav i protiv koga se nisi bunio karao ono zbog čega si i počeo da nosiš kačket na vr' glave.
A ona stoka smrdljiva će izaći na crtu kada svima bude trebalo. Izaći će na crtu kome god bude trebalo. Da se bori i za tebe dok ti sediš kući i mamička ti kuva griz i toplu čokoladu. Onda ne očekuj prava i da te gledaju kao da si jednak sa onima koju su glavu poturali, prava nisu predviđena po rođenju, za njih se boriš u životu, to ti ne kažu Biberče i Kenjac Vest, to lupetaju onaj rahmetli 2Pac i prolupali Dejv Mastejn. Vreme da se bori će doći, na Balkanu živiš dečko. Ona stoka smrdljiva što se brijala bajonetom čije gene nezasluženo nosiš ti je svedok.
Jedna od onih old skul igara kojom se (ne)efektno može protraćiti slobodno vreme i koja se sastoji od pitanja koja moraju biti formulisana tako da odgovor mora biti ili da ili ne.
Desi se ponekad da previše poznati likovi budu i najzajebaniji pa u poodmakloj fazi krene lupanje svega i svačega koje se obično završava pucanjem sistema osobe koja pogađa. A ponekad i ovog drugog. Ljudi više vole da pogađaju ličnost nego da je postavljaju; meni, na primer, isti kurac ali priznajem da se u pojednim momentima prilično smorim dok ne smislim neku personu kojom ću da poprckujem protivnika.
- Da li je muško?
- Ne.
- Da li je žensko?
- Ne.
- Puši kurac!
________________________________________________
__________________________________________
- Da li je ta osoba muškarac?
- Da.
- Glumac?
- Ne.
- Pevač?
- Ne.
- Voditelj?
- Ne.
- Sportista?
- Ne.
- Je l' mrtav?
- Da.
- Mrtav?
- Jeste, jebote!
- Neki kompozitor?
- Ne.
- Jebeni naučnik?
- Ne.
- Pisac?
- Ne.
- Pesnik?
- Ne.
- Vojskovođa?
- Ne.
- A jebeš me sad brate? Pa je l' imao taj čovek neko normalno zanimanje, šupičkumaterinu?
- Retko. Ne moš da pogodiš do ujutru.
- Da li sam čuo za njega?
- Jesi.
- Je l' neki geolog?
- Brate, kojeg ti geologa znaš, majke ti?
- Ne znam, probam. Arhitekta?
- Vidi ga! Jok pozorišni reditelj.
- Da nije reditelj? Jeeeeste reditelj?
- Ne.
- Jedi govna, predajem se. Ja za tog nisam čuo. Lik nije imao zanimanje. K'o Jelena Đoković Eh Ristić. Karao si me od samog početka.
- Bio je kosmonaut! Jurij Gagarin.
- Jebeeeeeeni Gagarin. Pu!
