Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
Beo si da belji ne možeš biti. Dobio si posao jer nisi bio za neku školu, a čistokrvni si Austrijanac. I deda i pradeda su ti se tukli u ratovima za slobodu svoje otadžbine, protiv neke tamo pretnje. Živiš ponosan na svoje nasleđe i tradiciju. Počeo si da piješ pivo sa 7 godina i od tada ti ni jedan obrok nije prošao bez njega. Kao malog su te učili da štediš, mada si ti to i sam znao, tako da danas poštuješ svaki evro. Jedeš svinjetinu iz inata, iako ti se ne sviđa. Živinu nisi pojeo u javnosti od 15. godine, kada te je kelner pogledao kao govno jer si naručio ćuretinu. Kupuješ artikle samo od austrijskih proizvodjača, jer znaš da ništa drugo nije kvalitetno. Leči te stari porodični lekar, jer ne veruješ lekarima u bolnici. Za droge ne želiš ni da čuješ. Jednom nedeljno se napiješ od piva sa svojim plavim prijateljima, koji su ti prijatelji jer su vam se porodice poznavale u ono doba, a niko se u međuvremenu nije drznuo da počne da se druži sa mešancima ili strancima. U školi su te učili nemačkom, ali sa prijateljima pričaš na austrijskom, jer njime stranci nikad ne mogu da ovladaju. Toliko se trudiš da sopstveni jezik iskriviš, da više ne znaš ni da zapišeš to što si rekao. Posao ti se sastoji iz pritiskanja dva dugmeta. Jedno zatvara i otvara vrata, a drugo pokreće voz. S vremena na vreme se čuješ na razglasu, kada obaveštavaš putnike da voz kreće. Jedva trpiš svoje zanimanje. Znaš da se iza tebe nalazi sve što mrziš. Zarađuješ za život tako što pomažeš strancima da ti osvoje glavni grad. Sve trpiš do nedeljnog viđanja sa prijateljima, kada konačno možeš da progovoriš na tu temu i izraziš svu tu mržnju. Prijatelji te podržavaju dok se ne raziđete. Posle toga se svako vraća svom životu. Takav život vodiš dok te mržnja, alkohol i masna hrana ne stignu i ne umreš od infarkta u 70. godini. Umireš srećan jer ti ponos ne dozvoljava ništa drugo.
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba. Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
To je ona u kojoj možete dobiti sličicu na kojoj je nacrtana neka lepo odevena teta koju možete olizati, a kada je oližete, teta se skine gola. Iz tog razloga su se roditelji trudili da ne kupuju tu žvaku deci.
1. Mama, mama, daj ovu žvaku! (znajući šta ima tamo) -Ne može! To su one bezobrazne žvake! Kupiću ti čokoladu, evo! Ih, ma oću žvaku.
2. Deda: Mali, evo ti 10 dinara, idi kupi one okrugle žvake, one žute, da vidiš šta ima tamo. (namiguje)
Veoma pouzdana metoda za lociranje u vremenu i prostoru. Ako primetite da je nestalo struje možete biti sigurni da se nalazite u Srbiji na početku dvadeset prvog veka, a možda i malo kasnije.
Rak-rana i mistična nepoznanica zapadnjačkoj kulturi. Dok se savremena medicina hvali dijagnostikom pomoću magnetne rezonance, obnavljanjem ćelija u hiperbaričnoj komori, transplatacijom srca, produženjem penisa i reinstaliranjem himena, dotle kubanska medicina, bez pompe i euforije, leči sidu, hepatitis, rak, gangrenu, ebolu i variolu, zašiva odrubljene glave, krpi raznešene lobanje, te produžava život do neslućenih granica! Na Kubi leče sve i svakoga, ne košta ništa. Jedini uslov je da se ne priča o tome. Legenda kaže da su te metode mešavina prirodnjačkog, komunističkog i okultnog.
Eto, recimo naš Bata, onaki Valter i socijalista, nije verovo ovim našim pročetničkim doktorima niti kinisekim nadrilekarima, poneo čovek gangrenu pod mišku, otišo na Kubu, dobardan, dobardan, Vi ste taj i taj, ja sam taj i taj, jel imate gangrenu, evo gangrena, zatvori oči, pevaj vako, diši ovaj dim, bape-bupe, gangrena nema!
Ili recimo, drug Kastro se pre cirka 70 ljeta jurio sa režimskim vojskama po gudurama Latinske Amerike. Eno ga i dan danas, drži slovo o komunizmu po 8 sati bez prekida, puši tompus, pijucka rum i juri sojke po Karibima, sve to bez naočara!
Ugo Čavez je kasno uočio smrtonosni virus ušprican od strane američke administracije, dok je čitao rođendansku čestitku od Bila Klintona, zvanog Šuntavilo. Ali ništa zato, kubanska medicina leči sve.
Priča se da se i danas, u zabitom selu ove ostrvske države na dva dana plivanja od Majamija, u kolibi od palminih grana, mogu čuti glasne polemike o uticaju Španskog Građanskog rata na socijal-demokratske inicijative u svetu, da se često lupa rukom o astal i da se oslovnjavaju sa Če i Erni, da prvi ima veliki kružni ožiljak preko celog vrata, a drugi ne skida slameni šešir koji prekriva slepoočnicu i veći deo lobanje otpozadi.
Kijanu Rivs nikako da otkrije tajnu svog večito mladalačkog izgleda, ali su ga paparaci usnimili kako sa flašom ruma za kolače i pola kila ratluka od ruže, ulazi u kolibu isceliteljke mame Huanite, lepo podgojene tamnopute starice, sa peškirom vezanim u turban odmah poviše čela.
Sad treba da ti je jasno odakle njihovim odbojkašicama onakva telesa ili odbojkašima onoliki palamari, zašto dominiraju u boksu, atletici i ostalim sportovima koji ih iole interesuju.
