Ekipa koja je skoro skroz nestala, istrebile su ih pekare u sklopu škole i školska kantina. Nekada dok toga nije bilo, ispred svake škole bi stajao baja sa malim stolom na kojem si mogao da nađeš sve što ti je potrebno, žvake, slatkiše, sličice, pare sa likovima iz simpsonovih, školski pribor. Pored toga što si tu mogao da pazariš ove stvarčice kod njega smo dobili prve lekcije o teškom životu, savete kako ne bi trebali da upisujemo srednje škole nego odmah da se zaposlimo. Kod njega smo uvek provodili velike odmore a onda nam je učiteljica rekla da stavlja drogu u žvake, nikada ga više nismo gledali istim očima.
-Zdravo! Daj mi pokemon žvake za 54 dinara. -Evo bato, nego kakav si ti đak? -Odličan, SVE PETICE! -Svaka čast, nego još si mali ali nemoj da upisuješ srednju školu, šta je škola nekome donela? -Pa ne znam, jesi ti završio neku školu? -Nisam! I šta mi fali? Imam sve, dobar posao, ženu, decu, tezgu a to ti je suština života. -U pravu si. Ćao! Odlaziš i razmišljaš: Koji je on kralj, on stvarno ima sve, eh samo i ja da uspem u životu kao on.
Možda sam luckasta i živim u nekom svom svetu, ali čini mi se da je ovo stanje u koje sam jednostavno upala. Zbog njega pišem ćirilicom, iako se jedva snalazim. Zbog njega sam otvorila profil na Vukajliji. Zbog njega sam počela da pratim fudbal. Zbog njega ne odem na vreme u krevet, samo da bih čitala njegove komentare, definicije, postove na forumu...
Iako ne znam kako izgleda, ipak osetim neke leptiriće u stomaku kad god ugledam njegov nik na ekranu. Poželim da sam tu pored njega, da mu vidim izraz lica dok čita, piše, definiše, svađa se sa ljudima po sajtu. Čini mi se da bih mogla do kraja života da budem s njim, samo zato što je interesantna ličnost, pa može da ima drvenu nogu, veštački kuk ili neku neizlečivu bolest( DALEKO BILO) fizički izgled mi možda po prvi put u životu nije na prvom mestu. Iako on misli da sam ja nekakav trol, ili šta već, želim da mu poručim da sam samo jedna obična, normalna devojka, koja se zaljubila, i ne vidim šta je tu strašno... Možda je malo luckasto što je to ovako, preko interneta, ali pobogu! Živimo u takvom vremenu, i mislim da to polako postaje normalna pojava. Nadam se samo da me nećeš mrzeti posle ovoga što sam napisala, pretrpeću ogroman blam, (svesna sam toga u potpunosti) kad ljudi pročitaju ovo, ali bilo je jače od mene. Izvini, i mojim te da me ne ignorišeš posle ovog teksta. A na koga mislim, vidi se jasno po mom nadimku na Vukajliji.
Ne može se tvrditi da nisu uspeli, ali ljudi koje je život ipak donekle izigrao. Sećaju se Hvara i Opatije iz nekih lepših vremena, dok danas kao sredovečni pripadnici srednje siromašne klase jedu sebi živce jer na more ne mogu kao sav normalan svet u junu ili julu. Lice Dragiše Popadića. Strepi za posao iz kog ne može pošteno da se živi, trpeći pridike supruge kako je nesposoban, zašto on nije kad su drugi mogli, udala sam se za tebe a toliko sam u životu mogla postići..I tako u krug iz godine u godinu. Nesrećni jer ne mogu u Španiju, a opet zahvalni jer mogu na bilo kakvo more.
Bira septembar jer tek tada može da dobije godišnji, a špic sezone je gotov tako da je ugostiteljska ponuda dosta jeftinija. Tada pakuje ženu i dvoje dece, i uplaćuje deset dana krvavo i prekovremeno zaradjenog polu-pansiona u Čanju, gde jede pečene paprike na praznoj plaži sa golišavom decom, koja vijaju niveinu veliku plavu loptu iz '89., i ženom u jednodelnom crno-belom kupaćem kostimu na pruge. U boljem slučaju, pašće neka Bugarija.
Tih deset dana ne čita novine kako mu vesti ne bi kvarile bar to malo užitka.
Uvidećete da sledećenavedeni, dobro nam poznati crtani likovi, imaju dosta potencijala da budu okarakterisani kao žitelji jednog dela naše zemlje. No, krenimo:
Pera Ždera:
- Lala, iz Zrenjanina ili njegove malo šire okoline. Ovaj okruglasti gurman koji voli dobro da pojede, je jednom rečju prava ladovina. Jebe mu se za sve živo, a autonomija ga zanima onoliko koliko može da se namaže na hleb - ni malo. Ko će, uostalom, misliti na to pored kobasicijade, pasuljijade, dana vina i piva..
Gargamel:
- beogradaski sredovečni penzioner. Muka ga je naterala na preživljavanje na visokom spratu stare zgrade na Konjarniku, koja već svojim izgledom i starošću podseća na zamak. Devedesetih je oćelavio i zastranio jer firma mu je završila pod stečajem, žena i deca su ga napustili i ima još samo mačku, ne jer je voli već jer uživa da je maltretira. Komšije ga izbegavaju, deca zajebavaju, a on vreme provodi na špijunci, tonući u još veće ludilo. Ponekad se iznenada prodere u hodniku verujući da je čarobnjak i urlajući na aktuelne vlasti koje su mu sve oduzele. Od petnaestog do prvog u mesecu vija mala bića ispod ormana, kreveta i frižidera, kako bi uhvatio nešto čime će se prehraniti.
Čarli Braun:
- Depresivni klinac iz Subotice. Nema reku što ga ubija u pojam, ima psa koji ga ne sluša - što ga dovodi do ludila, a dane provodi u školi i viseći sa drugarima, od kojih je svako počeo da zastranjuje u nekom svom pravcu. Prerano gubi kosu jer ne vidi svoju budućnost u ovom gradu, medju ljudima, priča sam sa sobom kadgod je u prilici i polako zalazi u neku svoju depresivnu krajnost..
Barni Gambl:
- lokalni alkoholičar neutvrdjenog porekla - tvrdi se da je Vrbašanin, završio na ulici kao tehnološki višak karneksa, mada svojataju ga i Niš, Pirot, Šabac, Sremska Mitrovica..Životari od socijale ižicanja po kafanama, često je vidjen ispred prodavnica i dragstora gde drži govore o politici, reprezentaciji, kataklizmama i tome kako mu je glupavi drugar iz klupe oteo posao.
Kenny:
- siromašak, živi i ide u školu u malom šumadijskom mestu. Doselio se sa porodicom iz Pirota koja je došla trbuhom za kruhom, pa ga zbog naglaska većina žitelja ne razume.
Bole (generalova radnja):
- Apatinac, ljudina. Voli pojesti i popiti, tišti ga nepravda, i karakteriše ga blaga i vedra narav iako deluje kao rmpalija - ubica. Konstitucija navodi na zaključak da su mu se dede u Apatin doselile iz Like.
Djole Proleće:
- blago orijentisani četnik iz Čačka, nekada udarnički radnik koji je crnčio po radnim akcijama, sada je gradjevinski fizikalac koji zagovara povratak kralja i teoriju da ova zima proći mora.
Klinci iz "Negde daleko u zemlji snova":
- siromašna deca sa Kosmeta, na koju je vlada Srbije odavno zaboravila. Ne nadaju se više ničijoj pomoći. Žive sa samohranom majkom, a otac im je nestao"99. Jedina radost im je prolazak pored albanske poslastičarnice, gde im starina Bekim ponekad da kuglu sladoleda od čokolade u kornetu.
Onaj svirac iz Asteriksa i Obeliksa:
- šiljokuran, nakrivo samonabedjen da je izvanredan muzički talennat i da će završiti u grand produkciji kako bi ostvario svoj san. Na svadbama i slavljima gde ga plaćaju da nastupi ga popnu na drvo i vežu mu usta kako ne bi kvario dalji ugodjaj.
Ptica trkačica:
- stanovnik iriškog venca, koji obučen u šareni triko beži ispred kola, autobusa i kamiona. Pitanje je kada će ga kamiondžija Pera iz kompanije Kojot&co pregaziti dok kao muva bez glave strmoglavo krivuda niz venac.
Beg od realnosti. Po svaku cenu, bez obzira na posledice. Ko jebe posledice, kad i onako one stupaju odloženo na snagu, nešto poput skupštinskih zakona. Dok prođe grejs period, napravi se novi zaokret, pa se pobegne i od nove realnosti. I tako trka sa realnošću traje dok ti se jednom ne napne patka pa se uhvatiš u koštac sa problemima, ili sve pustiš niz mutni Dunav i sačekaš da te pokopaju 6 ašova pod zemljom ( mada je kremacija gotivnija ), te im uvališ stojka i pobegneš zauvek.
Sreda 10.3.2010. 7:55 a.m. Muzika iz Kuma na telefonu označava vreme za otvaranje kapaka.
X, ušuškan u jorgan, baca pogled kroz prozor. Belina mu zaslepljuje natmurene oči dok ih trlja i otklanja onu nedefinisanu materiju, u narodu poznatu pod imenom "krmelji".
-Jebote, pa sinoć nije padao! 20 jebenih santima za noć. Eh, da mi je toliki... Dokle, bre, više? 'Oću proleće! Neću prokletu lopatu! Čoveče, imam ispit u 9. U kurac! Moram da idem. Ako ga ne položim sad, sve se remeti. Neću diplomirati pre početka nove školske godine, a to je 50 'iljada za obnovu apsolventskog staža. A matorci ionako misle da sam megaretardiran jer su svi ortaci završili školovanje, bivše devojke se poudavale, sadašnje.... Dobro, sadašnjih nema, a bogami neće biti ni budućih ako ovako nastavim. Idem na ispit, zabole me. Nema veze što pipn'o nisam. Snalazim se i bez učenja, položio sam Mensin test, dovoljno je za 6. Daj, bar da vidim na TV-u kakvo je stanje u gradu.
RTS 1 - Jovana Janković: Sneg koji je cele noći padao, stvorio je pokrivač od 25 cm. Na vezi imamo Slobu Vučenovića, dispečera GSP-a. Slobo, kakvo je stanje? Sloba: Kao i svakog dana, na ulice Beograda je izašlo 1347 vozila GSP-a. Međutim, zbog ogromnih snežnih nanosa, visokonaponska mreža koja snabdeva strujom tramvajski i trolejbuski saobraćaj je van stroja, pa samo autobusi idu. A i oni nešto slabo. Jedan vozač je iskočio po pljeskavicu na Slaviji i ostavio svoj autobus na sred kružnog toka. Onda se neka majmunčina zakucala u njega, te sad sve stoji. Ništa bolje nije ni na Gazeli, Autokomandi, kao ni na Mostarskoj petlji. Ustvari, krkljanac je od okretnice 32-ojke u Višnjici do Nove Pazove. Prijatan dan želim.
Jovana: Hvala, Slobo, a sad novi hit Željka Joksimovića "Dodir leđa o telo vreteno".
prebac na Pink
Pink: I...dobili ste peglu na paruuuuu....
prebac na Fox
Fox - Slavko Beleslin: Ministar inostranih poslova Holandije Maksim Ferhagen kaže da Oli Ren uliva lažnu nadu kad kaže da bi Srbija mogla u EU pre 2028. godine, i dodaje da je glavni preduslov saradnja sa Haš...
prebac na B92:
B92 - Miloš Maksimović: Porodica Đoković je zakupila na 99 godina 4,5 hektara zemljišta u centru Kragujevca za izgradnju teniskog kompleksa. Mesečna rata koju plaćaju iznosi čak 30 evra...
turn off
Melodija Kuma se ponavlja posle 7 minuta.
-Marš, bre. Zabole me za ispit. Radiću dva meseca kao konobar, pa ću da uplatim apsolventski. Isti mi kurac, završio sad ili nikad.
Okret na drugu stranu i povratak u zimski san, bar do 20.marta
Dobronamerna "reč" upozorenja upućena devojci koja jasno implicira da ovo nije dan za njena sitna prebacivanja i iritirajuće opaske. Obično iste na jedno uvo uđu pa na drugo izadju, ali danas neće moći napolje, jer su sive ćelije pocrnele pa se prag tolerancije spustio u pete.
Nemoj srećo, nemoj danas...jer danas me nije briga što sam umesto leskovaške crvene opet doneo kući papriku baburu. Siguran sam da i u baburi ima odviše vitamina! Nije me briga što misliš da ti od belog hleba nokti postaju krhikiji, pa mogu, ne daj bože, pući. Nije bilo raženog! Takođe mi se jebe što sinoć nisam isključio TV pre spavanja, pa te nešto uplašilo oko pola 5. Neću da se obrijem! Nikad neću obući rozu košulju koju si mi ti kupila, jer ta pojava vređa i mene i naše ogledalo. Jeste, to na terasi su gajba piva i vinjak. Jeste, dolaze moji alkoholičari večeras da se napijemo i jedemo masno. Volim moje alkoholičare! Nova ugaona garnitura nije kupila nas, nego smo mi kupili nju. Kad se ufleka opraćemo je, kad se pocepa kupićemo novu! Reci bratu da mu neću napisati rad za pismeni. Tako je, ne zato što je to za njegovo dobro nego zato što me boli dupe za njegov pismeni! Još samo da znaš da sada "liga šampiona" ima svake nedelje. Jeste, muški šovinistički lobi je i to izlobirao!
Od sutra će opet sve biti kako ti kažeš. Ne, nije zato što sam papučar, već zato, što te volim srećo!
U Tarzaniji se žešće zakuvalo. Mojim dolaskom, šanse su postale veće...da sva trojca završimo na urgentnom. Zapata je u problemu. Treba pomoći čoveku. Skačem na Vajsmilera u stilu Žan Žak Ru....u stilu Žan Klod Van Dama, nogama mu obavijam glavu i baš u tom trenutku se prisećam da ne posedujem znanje baš nijedne veštine da bi ovaj potez uspeo. Telo mi pada na zemlju, ali noge ostaju na ramenima Vajsa...a zna se šta se radi kad su vam nečije noge na ramenima. E pa zna i Džoni. Najebali smo. Frenkija ni od korova.
Ludnica u džungli traje par minuta...Izvlačimo deblji kraj...Jebi ga, ipak je ovo njihova teritorija...
Kramponom: „U jebote! Ovi nas izuše iz patika! Gde si bre ti Frenki kad se zakuvalo!?! Prvo se praviš lud za...“ Francky: „Alo brate, smirnoff...Ko vas tuko po ušima da dolazite vamo? A i nisam ti ja brate u tom fazonu...“ Kramponom: „Šta si koji kurac onda zakačio na avatar onog lika iz Fajt kluba!?“ Francky: „Brate ša se ložiš...To je sve...To ti je sve virtuelno...“ Zapata: „Šfa fiftuefno, pfodo fi naf Ffenki!“ Francky: „E da...Zaboravio sam da vam kažem jedanaesto pravilo Fajt kluba...Ako imaš pičku na ziceru, da se tako duhovito izrazim, ne moraš da se biješ!“ Kramponom: „Zapata, ovaj nam je večeras trebo, ko kondukter u tenku! Još nas i jebe!“ Zapata: „Ma pufti ga u piflju mafefinu! Ffa mi je ofo tfebafo da....““ Kramponom: „Smiri se Zapata, smiri se...A i iskreno, nekako si mi gotivniji tako bez zuba...“ Zapata: „Ma mf i fi u fifku fafefinu!“ Kramponom (sebi u bradu): „Uh, kakvo veče...Podseti me na devedesete...Sva sreća pa su prošle...“
Stvarno, nisu mogli bolje ime da mu daju. I, šta tražimo ovde Frenk i ja? Svako treba da ponekad probudi unutrašnjeg džibera. Odmah mi se svidelo ovo mesto. Vajsmileri svuda oko nas. Možda nemaju dugu kosu i lokvanj ćega ali svakako ispustaju karakteristične krike. Eno je i Džejn, zajahala je šipku. Možda nije engleska plemkinja ali svakako je moldavska boginja Irina.. Čita...upravo me pretresao i pitao da li sam uneo bazuku.Tu je i Winamp DJ pusta Milka Canić remix.Čak i na Fešn Ti VI-ju džangl motivi. Frenki odmah napeo neku. Njene drugarice se raspituju za mene. On ih laže da sam oženjen, aludirajući na činjenicu da bezuspešno muvam jednu ribu 100 god. Urnisala me. Neću jebati.Puk'o sam. Samo napred braćela...moj put se razlikuje večeras.
-Kako ti se sviđa Tarzanija, Zapata? -Do jaja je. Odo' ja do klonje. Serveza radi svoje. Začuđujuće čista klonja. Možda zato što svi bljuju napolju, a kenjaju kući. Prilazi mi dugonoga crnka za glavu viša od de Vita, tj mene. -Mali, imaš možda upaljač? -Ne pušim. To je štetno, znaš. -Kako volim kad muškarac brine o meni. -Ne, ne ...nit sam tvoj muškarac nit' brinem. Samo kurtoazan razgovor vodim. Bolje nego da sam ti rek'o ''Ne'am lajter al' mogu te zapalim' -Kako si duhovit....i mali i sladak. -Durasel zeka sam pravi. Jedan Tarzan me je spazio. Ovo je očigledno bila njegova Džejn. U šta si se uvalio...Ovo nema ni u Donje Vranje -Je li ti, kepecu, mojoj ribi prodaješ fore a? -Samo joj iznosim epidemiološke činjenice o karcinomu pluća. Pa i da flertujemo, bezazleno je, treba da ti imponuje što svi tvoju ribu gledaju. -Nemoj da ti ja importujem jedan aperkat!! (Budi se i džiber u meni...Tarzan u meni vrišti sa lijane AAAAAAAA) -Ne importovanje...Imponovanje! Udaram iz sve snage majmuna. Ali to je spazio čopor njegovih drugara, i Security Čite. U sosu sam...Počinju da me guraju...Frenk šamara krajnike Anđi...U taj mah...Dolazi Krampon...Možda i imamo šanse...
Izreka kojom se prekidaju one dosadne rasprave o veličini i dužini, o "tehničarima" i "inženjerima", i ujedno odaje priznanje guznim mišićima koji uvek daju svoj maksimum u seksualnim aktivnostima.
