Jedan od retkih dana kada se setimo očeva. Ako se setimo. Vrlo lako se desi da, zaneti novogodišnjom euforijom i spremanjem Božića, često i zaboravimo na našeg konstruktora. Keva je tu da ti spremi, očisti, opere, opegla, donese doručak u krevet, sakrije od ćalca koliko neopravdanih i kečeva si napabirčio, pusti suzu kad te ostavi neka profuknjača, skuva čaj i nakljuka antibioticima kao da boluješ od embolije, a ono te samo ošajatila promaja jer nisi čuvao krsta. A ti lepo kevi cveće za 8. mart, pa parfem za rođendan, poveravanje, savetovanje... A matori? Pa matori ti je nekako apatičan, posiveo od borbe za goli život, za leba i sleba, tvoje nove patike, ratu za ekskuriziju, ratu za Kop, ratu za more, kintu za malo bolje pljuge i izlaske. Sad, što se on zgurio kao žalosna vrba, što mu se kosa naglo proredila i obelela, što mu se bora na čelu usekla do kosti, što je često odsutan, zamišljen, odvaljen od brlje, to nikom ništa, a? Ćale je, bre, to, možda gubi, ali bori se. Stena! Pričaju ljudi, ter'o opasno loptu u svoje vreme (tražio ga Hajduk), jurile ga sojke gde god se pojavi vespom, makljao lokalne siledžije da ga i danas pamte. Taj muški klimaks dođe nenajavljen, bez pompe. Tako, gorelo jedno palidrvce, gorelo, i na kraju se iskrivilo, ugljenisalo, ugasilo. Da ispusti još ovo malo dima, pa aj polako, da ga drešimo...
- Ćale, ajmo na pivkana, oci su danas. - Neka, sine, evo ti idi sa društvom. Ispio sam ja moje.
Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.
-Dobar dan, želim karticu sa ovom slikom na njoj! -Nema problema, samo da...ali gospodine, pa ovo je KURAC! -Jeste, i to u erekciji, moj lično! -Pa nisam siguran da možemo da vam izadjemo u susret... -Nemam ženu, nemam ni decu, pse ne volim, na mačke sam alergičan, a prirodu mrzim. Hoću da na MOJOJ kartici bude MOJ kurac, ne vidim problem! -Gospodine, moraću da nazovem nadredjenog da se konsultujem sa njim. -Slobodno, prijatan vam razgovor. E da, hoću da kurac bude okrenut u pravcu strelice koja pokazije pravilan smer umetanja kartice u bankomat tako da osim vizuelnog utiska ubacimo i dozu funkconalnosti!
-Gospodine direktore, imam problem, jedan klijent hoće da stavi sliku svog penisa na karticu... -Može da stavi i tek izasrano govno, sadistički ritual ili sliku tvoje žene tokom felacija. Štampaj marvi šta god hoće, ali kamate ne spuštamo!
Demokratija je civilizacijska tekovina koja podrazumeva da većina glasača koja stavlja papirić u glasačku kutiju, osim ruke i hemijske olovke, treba da ima makar malkice mozga.
Nažalost, postoji puno tekstova o tome koliko je ta demokratija dobra za narod, a baš nijedan da ipak postoje i neki narodi koji nisu u stanju da sami sebi izaberu normalnog vladara i da je najbolje da im se to nametne na silu. ...Za njihovo dobro ne treba da im se dozvoli glasanje, isto kao što se moronima ne daju šiljati i oštri predmeti, da ne bi sami sebi iskopali oči.
Dva su datuma u istoriji kada se baš u našoj zemlji okupilo najviše predstavnika različitih svetskih zemalja:
8.maja 1980-te, Josip Broz Tito, komunistički diktator koji je vlast uzeo na silu, privukao je na svoju sahranu 209 stranih delegacija sa 38 kraljeva i predsednika, 5 prinčeva, 10 predsednika vlada, 6 predsednika parlamenata, 7 podpredsednika republika, 3 podpredsednika vlada, 32 ministra inostranih poslova i hrpu nekih sitnih funkcionera kao što su ambasadori, državni sekretari i sl. Smatra se najvećom sahranom u istoriji čovečanstva, po broju stranih predstavnika koji su došli da bi nekome iskazali počast. Čak ni Papa Pavle II nije uspeo da obori rekord.
24.marta 1999-te, našom slobodnom voljom izabrani predsednik Slobodan Milošević je donekle ponovio uspeh nedemokratski izabranog Tita i okupio kod nas predstavnike 19 zemalja sa oko 1000 različitih aviona, 7 fregata, 3 nosača aviona, 12 razarača, 4 nuklearne podmornice i hrpom patrolnih brodova, satelita, helikoptera i bespilotnih letelica. Smatra se jedinstvenim primerom u istoriji kada je neku zemlju napalo 19 drugih zemalja samo zbog njenog unutrašnjeg problema, a da ta zemlja nije bila čak ni blizu do naftnih polja.
Najaktuelnija srpska samoobmana. Tradicionalno “neka bude što biti ne može” prepakovano u odoru ljigave dnevnopolitičke parole.
Nudeći vešto projektovanu i savršeno tempiranu laž da je moguće ne prodati kosovski mit a kupiti ulaznicu za podelu mitskog zlatnog EU runa, promućurni strip junaci koji vladaju Srbijom vešto sebi kupuju vreme za još jedan krug samoubilačkog srpkog političkog ringišpila.
U vremenu kada je Srbija doterala od Cara Dušana Silnog do duvara sadašnjeg bednog, kolektivni srpski duh, u ogromnom strahu da se suoči sa istinom da je sjebo sve što se sjebati dalo, postaje lak plen profesionalnim varalicama – političkim opsenarima koji, manipulišući tim strahom i duboko ukorenjenim srpskim šizofrenim i infantilnim crtama, nude ono što Srbinu treba: laž da ništa nije izgubljeno, da je i dalje moguće sve dobiti, da spasa nam ima i kad propasti hoćemo, da smo najači kad najteže je i da ćemo u zaustavnom vremenu očas posla nadoknaditi tih pet, šest golčića manjka, da je moguće pojesti oba plasta sena i ne crknuti od gladi kao Buridanove magare i da smo na samom kraju kraćeg lošeg perioda od stotinjak godinica i da eoni srpske renesanse samo što nisu ... Cijena, prava sitnica – glas na izborima. Ukoliko se logika, Ustav, realnost... ne slažu sa ovom utopijom - utoliko gore po njih. I tako se Sorabi i njihove vođe,u sreći i veselju spremaju da mučenu Srbijicu udaju za đuvegiju iz Brisela, onog istog koji joj nogu amputirao 1999., a koji će joj za svadbeni dar zlatne cipelice darivati. Nogu će joj, naravno, vratiti, a kao bonus daće nam i Augentalerovu. Nebo će se otvoriti, car će Lazo sa Fileom rujno vino piti, a Obilić rasparat' utrobu djeve Eštonove, sve na radost Tači barjaktara...
Srpsko političko biće pod totalnom anestezijom ove bajke – snom mrtvijem spava.
Buđenje iz bajke “i Kosovo i Evropa” u realnost “Nit Kosova nit Evrope” biće gadno. U pičku materinu gadno. Ko ga jebe – nije nam prvi put.
Što voli Srbin sebe da laže, čudo jedno! Lakše mu da primi ladan kurac u vruće dupe nego da istinu u oči pogleda. Voli da misli da „još se nije rodio ko je Srbina zajebo“ pa takav neprejebiv očas umisli da ako on srdito kaže „ma šta kurac realnost, nataknem je na ovaj moj nadrealni“ da će se stvarnost povući postiđena i izjebana. Hoće Srbin i ženu i švalerku, I Mamon i Nomokanon, i da se jebe i da mu ne uđe, i platu i da ne radi, i da klinke jebe i da nevinu ženi, i Ratka Kandića i Natašu Mladić, i da potroši i da mu ostane, I da jebe kadinicu i da kadiji piše molbu da bude zamenik sudije i tužioca, i Agape i Farmu, i Tita i Dražu, i da se ne muči i da nauči, i Slavu i Partiju, i da se ne bori i da pobedi, i Svetog Savu i Satana Panonskog, i da pretekne i da slavno pogine, i Ruse i Pruse, i azil za pse i svinjokolj, i Legiju i Zorana, i rat i pakt sa Nato paktom, i 1244 i 1389, i Silvanu i Nirvanu, i na istok i na zapad na sever i jug , i Kosovo i Evropu...
A šta ako uspemo, ako bude što biti ne može? U Londonu muk, jebo te...
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“. A ne da ličim – pljunuti! Izlazak na ulice... Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive... Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima. Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta. Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.
Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.
Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.
Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".
I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.
Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.
Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom profy, inter, global pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.
Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.
Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.
Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Osnova svakog srpskog obroka. Suv leba. Polubeli. Šupljikav. Lebac raženi. Pogača. Crni. Lepinja. Vruć. Namazan. Somun. Vekna. Od juče. Prepečen. Za poparu. Buđav. Svinjama. Za leba danas mora da ima, a za sleba ćemo se već snaći.
Radivoje je mrmljao nešto sebi u bradu. Nikad nije dobro kad treba da dođe u grad, ni ovoga puta nije izuzetak. Nesnosna vrućina mu nije pričinjavala zadovoljstvo. Oštra, seda kosa je bila mokra od znoja, na krajevima koji strčahu ispod šajkače. Na putu od opštine do autobuske ugleda malu prodavnicu i reši da otrese jedno ladno zidarsko. Uvek je uzimao jagodinsko, jer ga je čiča sa slike podsećao na dedu. Prebra po čakširama i nađe dve zgužvane stodinarke. Plati jednom od njih za pivo, pa sede na obližnju, pukim čudom, funkcionalnu klupu u hladovini. Skide šajku i težačkim, od rada ispucalim dlanom, obrisa čelo, prekrsti se, prosu malo iz flaše, te nategnu dobar gutljaj. Dok je podrigivao, krajičkom oka spazi klinca kako izlazi iz zgrade preko puta. Mali je iznosio đubre. U providnoj kesi, starcu zapade za oko više od pola vekne hleba. Oči mu zaiskriše. Zar hleb naš nasušni? Seti se kako je jesenas zajmio pare za naftu da poore, taman kad uze gorivo, pade kiša, pa je čekao da ''cedne'', onda je tri dana izvlačio stajsko đubrivo, dogovarao se sa agronomom dal' da prihrani ''Kanom'' ili ''Urejom'', pa je drljačio, pa je kasnilo seme u poljoprivrednoj apoteci, sejao, povlačio, pa prašačio, dotrajala zadnja guma na traktoru. Zimus pade golem sneg praćen jakim mrazom, mislio je: 'izmrze sve', al' jok, udari velika kiša oko Vaskrsa, poplavi, al' opet bi dobro, onda naiđoše žege, pa se baba i on moliše Bogu i Svetom Iliji da ih grad zaobiđe, pa je jurio premije za mleko da ima čime kombaj' da plati, pa ga je kombajner zavlačio dve nedelje dok je ovr'o, a prinos be'a tanak, pa dok je oter'o žito u ambar i istovario da se prosuši, odvez'o u zadrugu da ga da po neipslativoj otkupnoj ceni... Danas je platio porez da mu izvršitelji ne bi zaplenili traktor. Jer šta je on bez traktora? Od svega mu je ostala još jedna zgužvana stodinarka za lokal do kuće. I dug od 400 evra. Utrošeno vreme i rad se ne računaju. O živcima da ne govorimo. Uz kurac mu muka. Posle bačenog smeća, klinac prođe pored Radivoja gledajući ga sa podozrenjem. Minut kasnije izađe iz prodavnice noseći svežu veknu hleba po ceni od 44 dinara. Radivoje pomisli da malom opsuje i tetku i babu, ali se uzdrža. Samo dobaci: - Sinko, gre'ota je 'leba bacati. Mali ga nije ni registrovao, a i da jeste, ne bi rastumačio. Jer nema ko da mu kaže i objasni. Deda mu se davno doselio u grad i pljunuo na seoski život, a ćale mu je već gradska faca, roker. On samo zna da je hleb 44 dinara. Svakako je dečko žurio da se loguje na CS server, čeka ga buljuk drugara iz razreda da povrate Kosovo... Tako to uređene države rade. Leba i igara. ''Oče naš...''
Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.
-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu. -Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona. -Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto... Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri. -Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike. -Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka. -Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena. ''Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše''. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč'o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine. EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!
A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:
Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju. Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje! Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne? Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi. Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko! Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.
Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.
Starinski naziv za pokolj svinja. Ponekad se koristi, doduše ređe, kao metaforički izraz za klanje ljudi.
---Kosovo Polje, 15/28. jun 1389. godine--- (rano jutro, srpski tabor) Lazar Hrebeljanović: Dobro, majku mu jebem, opet ja prvi dolazim u boj, još nema nikoga, a već sedam sati po srednjoevropskom vremenu. Vidiš ti, moj Boleslave, s kim ja ratujem, ej! Štitonoša Boleslav: Ma dobro, doće ljudi, k'o da je bitno, nismo ni mi morali baš ovako rano doći. Lazar: Ma gde nismo, eno Osmanlije već rade razgibavanje, jebaće nam majku. Boleslav: Ma mogu oni da rade razgibavanja do preksutra, kad im nalete ovi naši, neće znati di im je glava, di im dupekanja. Lazar: Ma more stoka jedna, najeli se svinjetine i ovčetine pa sad spavaju k'o zaklani, zakl'o ih neki Oguz dabogda! (dolaze bosanski odredi s vojvodom Vlatkom Vukovićem na čelu) Lazar: Oooo 'de si, Vlatko, dabogda te burekom sasrom na Urgentnom 'ranili! Vlatko: O đe s', Lazare, dabogda te sirnicom po stražnjici mazali! Lazar: Koliko je tih tvojih Bosančuga tu? Vlatko: Neđe oko dvije-tri 'iljade, taman da im jebemo mater ciganjsku! Lazar: Au tebra, što si tako politički nekorektan i needukovan, kao prvo sad se moderno kaže Rom, kao drugo oni nisu romskog porekla, oni su nastali mešanjem turske grupe i indoevropske grupe naroda, kao treće sad će da nas tuže tribunalu u Nantu zbog tebe! Vlatko: A čoveka, k'o da je meni bitno, ja sam samo doš'o ovde da se nekom najebem mile matere, ionako mi žena kenja ko navijena ceo dan po dvorcu, još mi i punica blizu, svaki treći dan eto beštije u goste. Nego daj da vidimo u kojoj formaciji danas igraju ovi mamlazi. Lazar: Pa evo čekam ih, nisu još došli, spavaju k'o topovi, topovi ih gađali! (dolazi Vuk Branković sa svojim odredima) Lazar: Oooj mrki Vuče, što si mi se umusio danas? Vuk: Ma teraj me u kurac, uvalili mi neku rakiju juče, više šećera no bresaka, ne mogu da gledam na oči jutros. Lazar: Mrki Vuče, podigni brkove, da ti viđu toke na prsima, da prebrojim zrna od pušakah, kolika ti toke izlomiše! Vuk: Ma koje puške, koje toke, šta sanjaš ti? Jaooo, opet si pomeš'o tekstove, 'bem te tupava, to je Gorski Vijenac! Lazar: Ma dobro, moramo ubacit malo stilistike ovde, ipak je ovo jedan svečarski trenutak... Vuk: Je l' njemu opet dav'o neko onu smešnu medovaču, što sam je rek'o da ne trošite više od dvaput godišnje, a? (dolazi Miloš Obilić sa još deset konjanika) Lazar: (Vuku) Jaooo, pajsad kako ću da ga isturiram, mali se prima k'o niko! (Milošu) Oj Miloše, sada vjero, potonja nevjero! Miloš: Ja, tako me vjera ne ubila, ja nevjera nikad bio nisam, nit' sam bio, nit' ću ikada biti! Nevjera ti sedi uz koljeno, ispod skuta pije hladno vino! Lazar: Dobro, prođi tamo do svog logora, poslaću posle po tebe kad mi budeš trebao. (Miloš odlazi) Vuk: AAAAAAAAAAA Kako se mali prima, ljudi moji, da li je ovo moguće! Lazar: Turira se k'o one Paskačove kočije na motorni pogon lololo Vlatko: Al' najjači je što progovorio jekavicom lolo Vuk: Ajoj, brate, suze mi teku, e! (dolazi 100 ljudi obučeni od glave do pete u čelik) Lazar: Je li, Vlatko, ovo sardine izgleda prohodale, a? Opet ne vodite računa o radioktivnim supstancama oko Zenice? Vlatko: Nemam ideje koji su ovi.. Vuče, da nisu ovo neki tvoji netemani? Vuk: Ne koliko ja znam. Alo, sardine, identifikujte se dećsko! (jedan od ljudi prilazi i diže ruku uvis) Nepoznat čovek: WIR SIND SOUVERAENER RITTER- UND HOSPITALORDER VOM HEILIGEN JOHANNES ZU JERUSALEM, GENANNT VON RODOS, GENANNT VON MALTA! Vuk: Šta napriča ovaj? Vlatko: Mislim da ga nisu dobro podmazali, pa škripi kad pomeri ruku. Lazar: Al' pominjo neku Maltu, nešto... Da nije ovo neki fan klub maltezera možda? (drugi nepoznat čovek izlazi iz gomile i skida šlem) Drugi nepoznat čovek: Ćekajte, ćekajte, dećki, mi smo Ivanovci, viteški red što se bori za slavu Jezusa kralja, ne? Lazar: Ivane, leptenejebo, jes' to ti? Drugi nepoznat čovek: Ja, lićno, glavom i s fensi bradicom a la monterenj! Lazar: Prepozno sam te odma' po toj gej bradici, samo reko' da proverim. Nego, kakve su ti ovo sardine, to Šime napravio neki novi proizvod? Ivan Paližna: To su Ivanovci, mi tućemo muslimanske snage i brinemo se o našim bolesnicima. Lazar: Vi tučete muslimane?! Haahaa, pa vi bre svi zajedno niste teški koliko jedan nji'ov rmpalija bre! Ivan: Nije sve u velićini, ima nešto i u tehnici. Lazar: To s' čuo od svoje žene, a? Ivan: Grohotom se smijem, nego dećki, otišli smo mi da se spremamo da naprašimo ove muslimane, ne? Vlatko: Eeee blago nama kad nam sardine bojeve biju. Vuk: Ma pusti ih, ionako će da pobegnu čim se ovi proderu. Nego, gde su ovi tvoji južnjaci, Lazo? Lazar: Ma teraj ih u kurac, već saftaju kobas Muratu, eno ga Dragaš ugostio Osmanlije tamo kod njega. Vlatko: Pa lijepo ja kažem da od tijeh iz romanskijeh zemalja nikad neće bit' muškarca, si vidio i sam da im muški tamo dolje nose suknje? Lazar: Ma znam, ne staj mi na muku. (dolaze braća Musić) Lazar Musić: Čestiti kneže, donosimo raport iz osmanlijskih tabora... (Stefan Musić lupa vaspitnu Lazaru Musiću) Stefan: Alo, maćana, 'de s' pošo, ja ovde raportiram, primogenitura pičko devičanska! Lazar M: E da ti jebem seme tvoje krvavo, evo ti na, pa ti pričaj! Lazar: Alo, smirite se vas dvojica, vidite da imamo goste, a i nije vam ovo ona vaša zapizdina! Stefan: Evo kneže, pisana forma, tri primerka. Lazar: Zafaljujem, aj sad bešte u onaj šator u dva suprotna ćoška i razmišljajte o ovome što ste uradili sad. (Lazar M. i Stefan odlaze) Lazar: E sad, d' izvadim ovo piće i krkanluk iz šteka, da se spremimo, pa ćemo da sečemo ove peškiroglave. (u međuvremenu, osmanlijski tabor) Jakub: Aljooo, Bajazit, aljooo, jebo ti mater svoOoju! Murat: Šta se dereš ti hajvane usred jutra, još ni kahvu popio nisam, i koji si ti uopšte? Jakub: Ja sam tvoj sin Jakub. Murat: Aha. Konstantin Dragaš: Je l' sigurno ovo Vaš sin, mislim kako ne znate njega? Murat: Ma šta ja znam, vaker mange čaje, to nek im mame pamtu. Konstantin Dragaš: (sebi u bradu) Čudan neki narod... Jakub: Aljooo Bajazit, jebem te gljuva! (Bajazit izlazi iz šatora) Bajazit: Šta se dereš u sabah-zoru, jeboOo ti mater svoju? Jakub: Ma našo sam neki kabljovi ovde, izgljeda da nas neko špijunira, znaš. Bajazit: Pa nek špijunira, ionako nas ima ovde kolko oćeš. Jakub: Ma da ga jebem, reko da me nije snimo dok sam napinjo Hanumu. Bajazit: Pfff tebe da snima, hajvane, tebe mogu jedino da snimaju na oni Opstanak, kolko se dereš ko ćimpanza tamo, ceo Topkapi uzbunjuješ, pićko bangutava! Jakub: Ma da se jebeš ti maljo cigane, e! (Jakub odlazi) Bajazit: Oj Ćamil! (Ćamil dolazi) Ćamil: Da, ekber-Bajazit? Bajazit: (pokazuje prstom na Jakuba) Ako mi danas preživimo ovo koljanje, ovog da mi ubijete istog momenta! Ćamil: Alijorum, ekber! ---15/28. jun 1389, 10:00 po centralnoevropskom vremenu--- (srpski tabor) Lazar: Je li, Boleslave, jesu li spremni ovi naši za disnotor? Boleslav: 'De nisu, eno Vlatko dobacuje Omer-paši kako mu ženska ima vadžajnu k'o Heksamileon. Lazar: Ja čoveka, ne može da sačeka ni dva sata. Nego ajmo mi tamo na čelo vojske. (osmanlijski tabor) Bajazit: Alo pićke, di mi ga je hat? Jakub: A bre ćave mange, otkud ja znam? Bajazit: Abe, silazi s tog hata dok te nisam stuko sad! Jakub: Nemoj ti budala da budeš! Bajazit: (strzne Jakuba s konja) Ma silazi, jebo ti mater svOoju! Ujs, ujs, napred, napred! ---15/28. jun 1389, 10:45 po centralnoevropskom vremenu--- Lazar: JESMO SPREMNI BRAĆO? Srpska vojska: JESMO! Lazar: NE ČUJEM VAAAAAAAAAAAAS! Srpska vojska: JESMO PIZDA TI MATERINA GLUVA! Lazar: ŠTA ĆE DANAS DA BUDE? Srpska vojska: (kreću da lupaju mačevima i ostalim oružjem po štitovima): DIS-NO-TOR, DIS-NO-TOR, DIS-NO-TOR... Murat: Je li, Konstantine, šta viču ovi tvoji đaurini? Konstantin: Disnotor, to Vam je svinjokolj. Murat: Eee hajvana, i pred bitku misle na ždranje krmača, dabogda ih trigliceridi sve pobili! ---15/28. jun 1389, 10:59 po centralnoevropskom vremenu--- Lazar: I TRI, I DVA, I JEDAN, I IDEMOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO Bajazit: Dršte gaće, Srbi; JALAAAAAAAAAAAH TURCI! Lazar: Držim ti ja dženazu OPAAAAAA
