Spadaju u grupu matori mudroseri jer studiraju od pre rata.Najčešće su sa trećeg sprata,filozofija/sociologija,čiji su im hodnici prirodno stanište, ali se mogu sresti gotovo svuda na,ispod i oko FF,osim na predavanjima i ispitima.Od vremena,kako sami ističu "Ničim izazvanog,nepravednog uvođenja zabrane pušenja od strane kapitalističke uprave FF" u većem broju se mogu sresti na stepenicama platoa ili na spomeniku P.P.Njegošu,koji je ujedno i letnja rezidencija-u periodu kad FF ne radi,krizni štab u doba štrajka i noćno sastajalište.Po svojoj prirodi su komunikativni a po svojoj naravi-smarači.Nastup im je izrazito samouveren i smrtno ozbiljan, isprepadaju brucoše pričama o specijanim skriptama,o tajnama ispitnih kombinacija, o obaveznaoj literaturi koja nije na spisku, o metodama prepoznavanja dobre ili loše volje kod profesora (zna ga on dobro,zajedno su upisali)...Detaljniji psihofiziki opis: Zapušteni Muškarac u ranim tridesetim godinama života, neprijatnog izgleda,boje i mirisa,obučen u Vijetnamku sa društveno angažovanim
bedževima,izlizane farmerke i duboke starke, duga brada i kosa kao izraz privrženosti "levičarskoj filozofiji u njenom izvornom obliku", pripadnik Anarho-komunističnog sindikata i/ili još bezbroj sličnih organizacija u kojima je u rukovodstvu.Bez prihoda,sa dobrim stanom od dede oslobodioca Beograda.Studiraju "po starom planu i programu, jer su po tom programu i upisali,a po statutu imaju pravo da po tom programu i završe". Preziru "Bolonju", jer je "kapitalistička izmišljotina", koja ubija kreativnost i onemogućava sticanje neprocenjivog životnog iskustva dugim studiranjem.

Оно шарено, чупаво и необријано што нон-стоп блеји и пије пиво иза споменика Његошу на Платоу. Доступни су у разним бојама, облицима и величинама, а заједнички им је вокабулар. Увек се своди на исто: ''нешто, нешто... студентски парламент... нешто... анархо-синдикалисти... нешто... бодови... нешто, нешто... буџет... нешто... студентски протест... нешто... пленум... нешто, нешто... анархо-синдикалисти...''

Пошто им се план и програм на факултету своди на блејање, паламуђење и читање теорије у паузама, а студенте трансформише у згубидане, па они тако већи део студија проведу испред факултета, дискутујући о важним животним питањима, а не у њему (осим кад је зима - тад се завуку у оближње кафане, мада се зна да они који су хард-кор никада не напуштају клупе иза Његоша), они су једини студенти којима је студентски парламент тако битан у животу, па морају да зову и новинаре да објаве како им се не свиђа његов састав.

Интересантно је да сваки студентски протест чине 99% студенти Филозофског факултета, док остале факултете боли пимпек за протесте (имају људи паре да плаћају школарине и неће да се буне), а филозофи изнова и изнова, као Торндајкове мачке, организују протесте, иако знају да је сваки осуђен на пропаст и негодовање пучанства због блокаде улица.

Након тога следи повратак пиву на клупицама и степеницама иза Његошевог споменика. Експерти који се баве студијама понашања студената Филозофског факултета верују и да је то покушај да се одагна будући душевни бол проузрокован недостатком перспективе и немогућношћу запошљавања.