Prijava

Priča od mene i od Dančuu

Ja kad sam bijo u podrum prije dva mjeseca, za krtolu, upozna sam jednoga druga mi Dančua. Prvo sam se prepa od njega, jer je bijo sra pored česme, pa sam mislijo da je ujak Duško doša s katuna, a on me maltretira svaki put kad me vidi, nogama u glavu. Kad sam se, prepajuvši se, razdra ka konj dječak te sraše, se podiže i reče: "Prijatelje ne boj se, to sam ja Dančuo iz Beograda. Mora sam se pokakit e sam ima poluđet, ali se ti ne boji jer želim da budemo drugovi." To reče i pruži mi ruku, kao bratu brat, i kad se rukovasmo obojica smrđesmo na Dančua, a Dančuo na govno. Dančuo onda reče e mu je ime Dančuo Videnović i da je tu doša kod babe koja je bila umrla juče, pa on mora ostanut na Cetinje mi dok je ne nahrane (to znači zatrpati u zemlji). Ja rekoh e sam ja Slavujko mu, i da idem za krtolu pa sam srijo njega. Tun se zdogovorismo da ja ponesem doma krtolu pa da neđe idemo, igri u susretu. ponijeh doma krtolu mi, koja isto koja ka i ja smrdijaše na Dančua, rekoh mami da ne ugazi u govnu kad bude odila u podrumu nam, pa odoh Dančuu. Poslije 4 dana druženja, tj. u četvrtku od upoznavanja nam, Dančuo predloži da idem š njim tamo u Beograde za koje sam čuo samo od đeda Tomaša, koi je u te Beograde bijo u zatvor kad je ubijo komša Milana. Ja pristanuh s dozom radosti, ali je bijo problem oće li me mama puštit, pa ja smislih da rečem kako idem kod tetke Bule za Crnom gredom dva - tri dana, a ona nema telefon pa mama neće moć Bulu uzurpirat pitanjima od mene. Tako ja uzevši četku za zubima, mac karata i sto milijardi dinara (bila je imflacija) da kupim kartu odoh s Dančuom u Beograde. U jednom jutru što pripadaše petku stigosmo u Titogradu (bila je imflacija) autobusom iz Cetinja, koi mi je bijo zanimljiv po tome što je konduktor iscuka jednu babu levorom po glavi e nije imala kartu, pa me je bijo strah, ali ja sam ima mac karata pri sebe, pa mi strah uteče pred smirenijem blagoslovenim. Babu izbačiše na Meterize pošto su je utukli još i neki konduktorovi prijatelji, a mi nastavismo put Titograda (bila je imflacija). Kad konduktor priđe k meni i Dančuu ja spremih da mu dam popa mača, e mi je bijo najmrzniji u špil, ali me Dančuo iznenadi, obrativši se konduktoru kad reče: "Brate, dve do Titograda (bila je imflacija) i pruži mu 63 milijarde dinara (bilo je ono), a ovi ni dade neke listice, pa odgovori put Dančua: "Lepi nemam sitno da ti vratim 6 milijardi", (brojem (6.000.000.000)), a Dančuo mahnu rukom i konduktor ode. Ja sam se čudijo kao i u prethodnim pismenima, ali prekidoh s tim stignuvši u Titograd (da vi više ne pričam što je bilo), i kad izidosmo iz autobusa pred mnom i Dančuom sinu železnička stanica u Titograd (i opet će bit (ako Bog da)), (mislim na imflaciji). Železnička je bila lijepa, ali je bilo puno ljudi koje ne poznajem, pa mi Dančuo posta najmiliji od sviju na stanicu. Pošto smo na stanici bili došli puno ranije od vozovog stizanja na njoj, Dančuu se sviđe ideja da igramo na neke poker aparature, kako ih on nazva, pa mi je i predloži, što ja i ne znajuvši od čemu se radi prihvatih milice, vjerujuvši Dančuu iz Beograda. Mi, vođeni njim, uđosmo u jednoj prostoriji, na stanicu, punoj televizora, s nekakvijem dugmadima i za svaki šjedijaše poneko. Bješe slobodan samo jedan koji Dančuo odma zagrabi. Odma se pojavi jedan ključar koi ni reče e ni može uključit ti televizor, ali nema jedna tipka pa bača struja, ali Dančuo mu reče da ni ipak uključi, i on prihvati. Dančuo mu dade hiljadu milijardi dinara (brojem (1.000.000.000.000)) i on ni uključi 5 pojena. Dančuo dobro pritiskaše tipke i brzo dobi još dva pojena, a na televizor su sve izlazile karte. meni je bilo žao jednoga cigana te cukaše glavom u oni njegov televizor, a ključar ga ubi boksom u kapu, koja mu je bila na glavu, i izbači iz te prostorije igranja nam. Ja to gledah sa osjećanjem tuge, neđe u prsi mi, a kad se okrenuh tuga umrije pred slikom te gledah. Dančuo se tresaše ka lud, ništa ne pričaše, a oči put mene izbečijo i taman počinjaše da dimi. Ja pomislih e je emocijon više no drugi, e žali cigana što ga ključar izbači, ali što dimi to mi bi tajna. Ključaru izgleda to nije bilo tajnovito, jer čim ga viđe đe trese i dimi zaleleka, uze jednu metlu, pritrča pa poče metlom da ga bije ka konja, dok Dančuo mi ne pade na podu i prestade da trese, ali još dimijaše. Svi ljudi se digoše s televizora i pritrčaše, a ključar poče da viče: "Ljudi minala ga je struja, moramo ga neđe zakopat da ga razmagnetišemo". Onda ga uvatiše i izniješe ispred, đe se pravijo trotoar, i bačiše u oni svježi cimenat, a ja primijetih da je Dančuo možda i mrtav, ali i to da više ne dimi. Zatim se ključar izgubi neđe da zove hitnu bolnicu, da dođe u pomoć, a ljudima ja rekoh e mi je Dančuo drug i da ću ja boravit pri njemu dok se ključar ne vrne. Kad to čuše oni odoše nazad da šjede za televizore, kakve još do tada vodijo nijesam. Tada odneđe nagrnu jedan radnik put mene i poče da viče: "Ko je bačijo toga maloga u ti cimenat! Majku vi jebem, jeste li vi ludi to se fata za 15 min.". Ja mu rekoh e ga je minala struja iz televizora, kad je mijenja program i da mora ležat zakopan, a da bogami leži i više od dvajes minuta, i da je dimijo, i sve čega se šjetih. On reče e ga treba zakopat u zemlju a ne u cimenat i da ga sad nećemo moć izvadit, pa poče da cuka po onome cimentu koi bogomi već bješe tvrd. Poče da kuka, ali kako na stanicu ne bješe puno ljudi, pade mu na pamet da Dančua, koi već po malo mrdaše glavom, oslobodi klasom dinamida, e ga je ima pri sebe. On stavi klas na oni cimenat, Dančuu stavi na glavu jednu kantu za smet, da se ne povrijedi, pa upali oni konop što viri iz dinamida i reče mi: "Bjež, e pogibosmo". Utolko naiđe, mi gledasmo iza jedne kuće, ključar s doktorskim kolima i doktorima i kad iziđoše i priđoše Dančuu, radnik poče da riče da bježe, ali bogami bješe mu džaba, jer ih je sve diga u vazduh, čim oni dinamid eksplodira sekund kasnije. Ovi ležahu raskomaćeni, radnik poče da leleče, izvadi još jedan klas dinamida koi stavi sebe usta i zapali oni konop, a ja u tom času viđeh Dančua đe se diže, bez ruke i s kantom na glavu pa krenuh put njega, i onije raskomaćenih ljudi oko njega kad me bači na zemlju eksplozija. Kad se okrenuh viđeh radnika đe šjedi na pod bez glave i ljude đe leže pored televizora u onu prostoriju. Ja skočih na nogama, priđoh Dančuu iz Beograda bez ruke, skidoh mu kantu s glave i utekosmo nazad prema Cetinju. Ja sam mu u međuvremenu, ka što rade kauboji, zapalijo ranu na pokojnu mu ruku da mu krv ne toči, a on opet pade u nesvijest. Onda ne je ufatila milicija i poslijed ispitivanja mene poslala doma, a Dančua u Beograd, u bolnici. Ja od tada Dančua vidijo nijesam nikad, ali bih volijo i da saznam kako je i šta li radi. Mene je još, da vi rečem, majka utukla s jednijem gvožđem po glavi i nije vjerovala ni malo u mojoj priči, dok nije pročitala u pobjedu (bila je imflacija) da je na stanicu u Titograd (bilo je ono) neki ludi radnik pobijo doktora, dvije medicinske sestre i ključara od televizora, a Dančuu okinuo ruku, pa poslijed i sebe dignujo u vazduhu. Od tada je bila srećna e i ja ne pogiboh, iako mi se ukazala šansa. Tako se i završila moja avantura s Dančuom mi, drugom iz Beograda (bez ruke).

?
+28
6
definicija