Lik u društvu koji odskače od ostalih po načinu odevanja, bilo po boji ili samom izboru odeće. On gaji svoj stil i to je tip ljudi koji jedini u društu nosi na primer sataraš košulje, repersku odeću ili se oblači u komplet crno po najvećoj vrućini. Bio bi neprimetan da je u društvu ljudi koji se oblače kao on, ali ovako dosta ubada u oči i njegova individualnost tada najviše dolazi do izražaja.
Crni sine, pa nećeš valjda u majci Iron Maidena na svadbu ?
Pevač: Jao kakav sam ja šmeker, svi se lože na mene, ima da pevam balade celo veče da naložim ribe još više, a posle ima sigurno da padne neki seks, možda i trojka... Sledeću sviramo od Gansa "Don't You Cry Tonight".
Gitarista : Jao kako sam dobar, ima da pržim gitaru celo veče. Posle kad uzmemo kintu ima da kupim novi procesor, pa novo pojačalo ...ohoho
Basista : f, f, f, g, g, g, f, g
Bubnjar: AAAAAA!!! Ima da popijem ovo pivo, pa posle da uzmem neki viski, ima da se olešim. Ima i da se pobijem sa nekim! Vidi onog pozera u prvom redu, pa sad ću da mu...
Klavijaturista: Vlasnik nam je dao 25 evra, i od pića imamo 20 evra, od ulazica imamo 25 evra...
Kada se napijete toliko da opijanje nastavite u potpuno nepoznatom društvu sastavljenom od takođe jedni drugima nepoznatih ljudi spojenih alkoholom.
Kategorija specifičnosti.
Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.
Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.
Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.
Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".
Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.
Nužda ne bira ni vreme ni mesto i zato se desi često da nas stisne baš kad smo u gostima. E sad, među primitivnim životinjama je njuškanje izmeta i obeležavanje teritorije sastavni deo normalnih društvenih odnosa, dok je kod nas ljudi to nešto krajnje neprirodno i sramotno.
Nekoliko saveta za dobar rezultat u gostima:
- na prvom mestu mera predostrožnosti: pre polaska u goste preispitajte vašu savest: "Da li Vam se zaista ne kenja?!"
- u gostima izbegavajte kafu! pogotovu kafu s mlekom!
- ali kada vrag odnese šalu i krene kolobocija po stomaku (jbte šta sam to jeo!), pažljivo snimajte situaciju.
- procenite koliko vam je vremena još ostalo i svu svoju energiju usmerite na misaoni proces - neka um savladava telo dokle je moguće.
- hladan znoj prekriva čelo i reže stomak - setite se reči Gospodnjih "Bdite i molite se! Duh je srčan, ali je telo slabo"
- probajte da se setite da li je neko već išao u wc, jer ako nije, ići će; i snimite da li se još nekome ide u wc i dajte mu prednost.
- skenirajte prostor okom predatora: gde je wc! (obično zatvorena vrata, od ostave se razlikuje po velikom plastičnom kvadratu za prekidače za bojler, grejalicu i napokon svetlo!)
- izračunajte najkraći put do wc-a ali i ukalkulišite prepreke na putu, preskakanje stolica nonšalantnim hodom
- i odzvonilo vam je! pre nego što ustanete pitajte domaćina gde je wc, iako ste već snimili gde je, fora je u tome da ne pomisli da vam se toliko mnooogooo ide.
- lagano ustajte, bez naglih poteza, ali pazite da sve to ne izgleda kao "robo dance" i odšetajte do klonje u Napoleonovom stilu!
- ulaskom u kazneni prostor ubrzajte sve telesne aktivnosti! spustite dasku, odkopčajte kaiš, šlic, jednim potezom svucite sve slojeve odeće, sputite dasku!
- gubitak krvi u glavi, mrak pred očima, tunel sa svetlošću i lagana drhtavica u prvom trenutku sladostrašća, kada strano telo napusti organizam.
- sledeći trenutak je već comeback to the real life! ne, niste u mrtvačnici kafilerije, pustite vodu odmah i to ponavljajte koliko puta je neophodno, samo pazite, domaćini su navikli da prepoznaju zvuke svoje wc šolje.
- izvedite sve u što kraćem mogućem
- jbte papir! gde je?! gde su novine? gde su mi jebene papirne maramice?!
- Allahu Ekber imaju bide!!! sada samo još snimite neki umazani peškir ili korpu sa umazanim vešom da ne bi morali baš da izlazite sa mokrom guzicom.
- dišite duboko kako bi što pre reciklirali sav vazduh iz wc-a.
- kad se vratite za sto ne palite odmah cigaretu, bićete provaljeni, a i kaplice za oči je dobro nositi sa sobom.
