Zika_93

Definisati smisao života za sve je poprilično besmisleno, jer život postoji samo individualno. Tvoj smisao života ne može biti moj i obrnuto. Svi životni putevi vode u smrt i to je jedino sto je svima nama žajedničko. Sem toga, zasto praviti drugi korak pre prvog? Logičnije bi bilo pitanje o smislu dolaska na svet.

Ako znaš da je život bolest koja se prenosi seksualnim putem i od koje se 100% umire, biće ti lakše da shvatiš, da se smisao života tokom života kontinualno menja: što si bliže smti, smisao ti je jasniji. Smisao života po uputstvu i za sva vremena ne postoji. Kad dođe tvoje vreme shvatićeš.

U međuvremenu možeš pitati roditelje šta je njihov smisao života. Bićeš iznenađen kada čuješ, da si to upravo TI.

SSSALE_SALE · 16. avg 2009.💬 1120246

Biti džentlmen znači biti istinski muškarac, biti Pravi Džentlmen, doći do određenog nivoa ponašanja i življenja koji podrazumeva integritet i zasluženo poštovanje. Nešto čemu bi svaki primerak mužjaka koji je prestao da sisa palac i otarasio se edipovskih želja da sisa kevu trebalo da teži.

Posebno kod nas na Balkanu. A još posebnije zbog postojanja ruralnog mita o Balkancu kao mačo Tarzanu, jebaču i "frajeru", koji inače ne postoji. Ako igde ima manje mačo muškaraca onda je to u našim krajevima, stoga balkanci kao stereotip uopšte i ne postoje. Fejk iskarikirani šovinizam sa primesama pičkopaćeništva se ne računa u mačizam.

Džentlmen nije gospodin, gospodin može da bude svako ko iskešira dovoljno za Hugo Bos odelo ili je spreman da proda bubreg ne bi li mu italijan fegetlija po meri sašio sako i upario kravatu sa gaćama. Da su gospoda džentlmeni, imali bi punu skupštinu istih, ali nažalost ako bi smo skupštinu nazivali po tome ko u njoj obitava, mogli bi komotno da je zovemo i štala.

Pravi džentlmen mora da bude oličenje ravnoteže u svemu. Da balansira na desnoj nozi dok levom šutira kretena u dupe, u jednoj ruci da ima knjigu dok drugom pokazuje srednji prst sistemu, jednim okom da gleda napred a drugim da merka konobaricu. Mora da bude svestrana osoba, sposobna za sve ali ne i spremna na sve. To razlikuje dileju koja pokušava da probije glavom zid od džentlmena koji zaobiđe zid, uzme pneumatski čekić, sruši ga a onda se vrati i pregazi preko njega. Džentlmen u životu radi ono što voli ali time ne ugrožava druge, ne smeta i ne smara o tome. Veoma je važno ne biti smarač, ne dosađivati svojim stavovima kada niko nije pitao za njih, ne drobiti uvek o istim temama i ne siliti sa duhovitošću. To je odlika Pravog i tu se dobro ocrtava ona ravnoteža što sam je spomenuo. Biti nametljiv kada treba ali ne stalno, imati smisla za ofanzivu i defanzivu, taktičnost je džentlmenska vrlina.

Još par stvari moram da spomenen u vezi džentlmenovanja, jedna je veoma važna, a to su žene. Istinski Pravi poštuje žene, tu se razlikuje od Balkanca koji je i dalje zaljubljen u svoju mamu jer ona zna da ujutru voli prženice sa babinim džemom i kafu sa jednom i po kašičicom šećera i najradije bi se oženio mamom ili ženom koja je podobro emulira. Dakle, poštovanje prema ženama je osnova odnosa sa njima. I da se ne shvati pogrešno, da naglasim, poštovanje a ne lizanje dupeta radi dobijanja pristupa međunožju suprotnog pola.
Da bi neko bio Pravi Džentlmen, mora, nažalost tako je, da ima samo jednu ženu. Zašto? To je jednostavno pitanje sa komplikovanim odgovorom. Da bi se razlikovao od ostatka muške populacije i da bi ostao koncentrisan na važne stvari ne sme da landara k'o muda za veprom. Od toga boli glava, nije higijenski a nema ni smisla. Koncentracija je važna jer se tako fokus prenosi na druge važne stvari u životu, a to žena može da postigne sa Pravim. A i super su žene, ponekada daju smisla besmislu, ponekada oduzimaju smisao svemu ali zato uvek, uvek prijaju.

I zadnja stvar u ionako predugačkoj besedi je poštovanje. Poštovanje ne kao usađen refleks učtivosti koji besmisleno podseća na nekadašnje ideale i obrasce ponašanja već poštovanje kao odraz zdravog razuma i kulture. Da dam jedan banalan primer: Uđeš u GSP, sedneš, do tebe dva starca drve o tome kako je omladina iskvarena, drogira se i generalno kurcu ne vredi, onda te jedan od njih pogleda "ustaj konju, ja sam četresšeste bio na radnoj akciji" pogledom. E sada, takvoj bagri ne treba ustati da mu život ovisi o tome, nije lepo biti fin prema debilima koji te bez upoznavanja okarakterišu loše, besmisleno je i nimalo logično. Po meni, ne bi bilo kulturno ustati takvom čoveku jer reakcija na nekulturu treba da bude sam još veća nekultura, bahatost a ni fizičko nasilje ne bi bilo na odmet. Što opet dovodi do jednog obrasca kojim bi džentlmen trebalo da se vodi. Ko tebe kamenom ti njega nikako hlebom nego pištoljom ili bombom. Ne oko za oko nego glava za jednu dlaku sa dupeta. I po meni, to je skroz ispravno i pošteno. A treba da funkcioniše i u drugom pravcu, ko tebi džak oraha, ti njemu dva džaka oraha dogodine kada tvoj orah rodi. Džentlmen je bolji prema onima koji su dobri prema njemu i gori prema onima koji su loši prema njemu.

Toliko.

ДПдебели пацов · 7. apr 2012.💬 10762095

Jedini muškarci koji sa zadovoljstvom peru rublje.

M8Milos-88 · 13. avg 2012.💬 5683939

Hipotetički gledano, može da se desi svakom našem potomku.

Recimo da si kobjašnjavao defkama, postovao na različitim forumima, objavljivao na netu pod raznim pseudonimima, ali bez veće pažnje šire javnosti. Bio si neshvaćen, ako me razumeš. I onda ti isteklo vreme, otegao si papke, predstavio se. Niko sa neta ne zna ni ko si, ni da si pokojni, tvoj provajder se ubrzo ugasio, a i sve IP adrese su prebačene na IPv6 format. Zatire ti se svaki virtuelni trag. Što si bio - bio si.

Godine 2167. tvoj potomak pubertetlija, između dva drkanja na Ćićolininu čukunčukununuku, uzme da brlja po bekapovima hardova od pre sto pedeset godina. I u nekom zabitom folderu, između porno klipova od 10 sekundi i mp3-ja Žareta i Gocija, nađe veliki broj tekstualnih fajlova pisanih u nepoznatom editoru. Skapira da to mora da je trućao neki njegov daleki predak, prebaci u Vord 2168 i počne da iščitava. Kako nema vremena za toliki materijal, kompresuje 250 giga u 1,2 kilobajta i snimi na gadžet 2h2 milimetra. Kasnije dok sedi u gradskom letećem prevozu iz pograničnog dela Srbije, južnog Frankfurta, ka univerzitetu u Lajkovcu, na prozorskom staklu laserski projektuje tvoje pisanije i nastavlja sa čitanjem. Pored njega slučajno stoji iskusni urednik renomirane izdavačke kuće, kome tvoj potomak naravno nije lud da ustane i ustupi mesto, jer krv nije voda. Matori krišom čita redove na staklu, i dok mu vilica zjapi od oduševljenja, on pada tvome potomku na grudi i kliče:
- Mladiću, ti imaš redak talenat!

Mali kapira sve iz cuga, jer, opet, krv nije voda, i dogovara sastanak sa urednikom. Ostalo je buduća istorija. Potomak ređa izdanje za izdanjem, snimaju se filmski i ostali spektakli po scenarijima na tvoje umotvorine, na Mesecu se otvara zabavni park sa tematikom tvoga žitija. Turističke agencije mlate pare za ture na Mars u obilazak javnih kuća sa ravama koje si ti opisao. Na Veneri, bregovi dobijaju imena po tebi i tvojoj lozi.
Potomak ti, u znak zahvalnosti, pravi mauzolej koji se vidi sa Plutona, na obraslom groblju između rudarskih kopova u nenaseljenoj Šumadiji i konačno svrstava tvoje prezime u red buržoaske vlastele, tj. piša po sirotinji. Tvoju zaostavštinu krčme generacije i generacije, a možda i danas to rade, ako nisu umrli.

МБМиле Бубрег · 4. apr 2012.💬 3219813

Stariji čitali, mlađi igrali.

DIDuh iz lampu · 18. nov 2012.💬 4637328

A, nije lako, brale moj, nemoj niko da te laže. Jeste sve: i 'ladno i vrućina i standard i uređena država, ali nešto fali. Tojest, fali mnogo, stvari za koje nisi ni sanjao da mogu da nedostaju. Ovako to ide, nemoj da bude da nisi znao:

Došao si u inostranstvo, pobegao, spasao se, ej bre, samo nek je glave na ramenima! Srećan si i ne možeš da veruješ da kad na semaforu pritisneš dugme za pešake, zaista i bude zeleno uskoro, u parku klupe i kante za smeće sve u komadu i redovno održavane, a na izletištu u divljini stoji ispravan roštilj spreman za upotrebu! A ulice čiste, ni plastična kesa da proleti kad dune ustoka, stalno idu neki komunalci i briskaju, glade, trljaju i glancaju. Administracija - milina, kancelarije osvetljene, svi nasmejani i predusretljivi, prosto im dođe drago što treba nešto da ti pomognu, a ti ne moraš da ih podmitiš. Gradski prevoz tačan u minut, ako, pak, voziš, signalizacija je perfektna, niko te ne zaustavlja osim ako napraviš prekršaj ili je petak veče pa su zatvorili random ulicu da odrade alko-test. Ti ne veruješ, živiš bajku, štipaš se za obraze, pa i posao si našao, jezik ti dobro ide, konačno te krenulo, batice! Iznajmio si gajbu, frižider je pun limenki piva i škotskih viskija, kupio si komp i instalirao net, uleteo si u polovan auto u ekstra stanju! Kući javljaš da ti se snovi polako ostvaruju, i da ne možeš da veruješ koliko si vremena izgubio u propaloj Srbiji, savetuješ svima da se što pre otisnu u beli svet! Upoznaješ kolege domoroce koji su tako pažljivi, učtivi i kulturni, 'Bečka škola' u praksi. Sa tobom radi devojka koja se preziva na ''ić'' i dok pokušavaš da se predstaviš, ona ti govori da je rođena tu, da ne govori srpski i da veoma žuri na sastanak. Tebi proleti kroz glavu da je sigurno neka naša pokondirena tikva, i ako ti kojim slučajem pođe za rukom da je odvedeš u krevet, trsio bi je 3 sata bez prestanka, čisto iz inata, dok bi sve vreme mislio na brčine Vuka Karadžića i njegovu drvenu štulu, kako bi odložio ejakulaciju.
Onda shvatiš da ti nedostaje neko naš, ko je u sličnoj poziciji, da malo razmenite iskustva i da ti kaže gde ima 'Don kafa' da se kupi, jer ti 'Nes' oduvek pomalo ide na ganglije. I tu upoznaš par likova i nekoliko mladih parova sličnih godina, i oni su se fino snašli, lepo se živi, neki čak nisu bili u zavičaju po 3 godine, niti im pada napamet! Ti ipak misliš da je to malo previše, sva ti je familija tamo, i svi ortaci i bivše ribe, i najbolji burek, i najbolji jogurt, i kevina sarma, i ćaletovo prase pečeno na vinovoj lozi, i sve tako nešto, ali potisneš sve to, jer praviš karijeru i krećeš od nule, imaš perspektivu i može samo da ti bude bolje!
Dok si se okrenuo, prošlo je godinu dana, situirao si se, čak si i kući poslao 300 evrića, veliki su rashodi, ali opet ostane. Petak je, slaviš godišnjicu u dijaspori, sam u svom studiju (čitaj: garsonjera od 17 kvm) uz pesme sa tjuba i čašicu Balantajna, kojeg si kupio još pre 6 meseci, shvatiš da si obišao grad i okolinu uzduž i popreko, da komentari na fejsu aludiraju da smaraš sa slikama i statusima o svom uspehu, i da ti je, iskreno, socijalni život ravan nuli. Ovi ovdašnji su drugi svet, drugačije se zezaju, nemate zajedničke teme, a probao si, nije da nisi, i sad žališ za lovom koju si stucao sa njima u pabu, plaćajući sam sebi piće. Izašao bi malo u klub, u ormanu su iste one stvari koji si doneo, kapiraš da koristiš samo odeću za posao i majice za spavanje. Lista kontakata u mobilnom da se prebrojati na prste i verovatno svi već sprovode svoje planove za vikend u delo, a i ako bi kod nekoga otišao - nisi se najavio. Stučeš celu flašu viskija i otvoriš limenku piva kojoj je davno istekao rok, a na tjubu sad piči Šabanova ''S namerom dođoh u veliki grad'' i pitaš se odakle znaš tu pesmu, ti: roker, erudita, evropejac i intelektualac, a ovamo te steže u grlu da jedva dišeš. Hvataš se za telefon, nije te briga šta košta, keva se javlja i ti spuštaš, jer ne možeš da govoriš od ridanja. Zoveš bivšu ribu sa kojom si proveo 4 godine, ona te najbonje zna i njen buraz ti govori da se ona udala pre 3 meseca i da čeka bebu, i da je već kasno, a on mora da uči. I zoveš najbolje drugove na mobilni, oni te ne čuju, jedan je u kafani, drugi na fudbalu, treći u pozorištu, niko ne može da razgovara sada, a i šta, koji moj, hoćeš, pa tebi je bar dobro, zar ne?
Ne znaš baš kad si zaspao, svetlo je ostalo upaljeno, mamuran si cele subote, lupaš sebi šamare pred ogledalom i kivan si zbog trenutka slabosti. Ipak rešavaš da sutra odeš u našu crkvu, jer Kolo srpskih sestara sprema ručak, a ti si željan nečeg čorbastog. I tamo svi znaju ko si ti, ali se čude otkud tu, pa sam si rekao da si ateista, šta sad? Pališ sveće za zdravlje i za mrtve, miris tamjana te vraća u detinjstvo, prožima te neki čudan osećaj. Posle službe, sediš sam za stolom, simpatične su ti one bakice što spremaju pileću čorbu i mešaju salatu rukama, lepo si ručao i zalio ''Knjaz-Milošem''. U povratku kući pada odluka da ideš na duži odmor u Srbiju, i dok kalkulišeš koliko to može da te košta, shvataš da nećeš to sebi moći da priuštiš, jer si do guše u kreditima, odmora nemaš jer radiš na ugovor, a ni troškovi puta i poklona nisu zanemarljivi.
Odjednom ti puca pred očima da su ti jaja u procepu i da ništa više nije sjajno, ako je ikada i bilo. Od svojih si se otuđio, a da se ovde nisi asimilirao i ne znaš da li bi ostao ili bi se vratio, ništa više ne znaš. I vremenom, materijalno stojiš daleko bolje, a duhovno si skoro bankrotirao, i svaki dalji korak je sve teži i neizvesniji i ne usuđuješ se da išta promeniš, jer može biti samo na gore. Da bar nisi ni dolazio ovamo, ali bi i onda svakako kukao, jer ni kući nikako da krene na bolje. Pa da, ali si kući, svoj među svojima, jok, ajde sad svi da zapalimo preko!
Od tamo te bodre da si pametno uradio što si otišao, dok ti njima govoriš da ne napuštaju zemlju nipošto i ne razumete se, jer je trava uvek zelenija sa one druge strane.

Danas si opet obukao košulju za posao, koristio isti javni prevoz, kupio duži espreso za poneti, stigao na posao i otvorio vesti iz Otadžbine. Odsutno si pogledao prema nebu i prepoznao avio-prevoznika koji vozi u zavičaj. Usresređuješ se na posao.

A zemaljski dani teku...

МБМиле Бубрег · 11. okt 2012.💬 18071765

Klasično useravanje u gaće, naročito u mraku. To je ona situacija kad ti nestane struja i odjednom te "nešto" pipne po vratu. Kada lutaš po šumi i dodirne te "nešto". Na kraju se ispostavi da je to bila tvoja kosa u prvom, ili neka travka u drugom slučaju, ali ko će ga znati u tom trenutku. Koliko god hrabar čovek bio taj neprijatni dodir će mu uvek dići kosu na glavi i naterati ga na čudnu reakciju, tipa manično udaranje po mestu gde ga je "nešto" dodirnulo.

Pogled u plafon. Još uvek je mrak. Ipak vidim luster. Možda je san, ali taj osećaj je tako stvaran. Da, prilično sam siguran da se ovo baš sada dešava. Pričali su mi stariji o ovome dok sam bio klinac. Nikada nisam želeo da verujem u tu priču, ali nisam uspeo da je odgnam iz svojih misli. Toliko puta sam je sanjao, ali sam se uvek budio čitav. Zbog te priče i držim ovaj nož kraj kreveta. Ljudi su mislili da sam lud. I ja sam mislio da sam lud, ali večeras sam se suočavam sa istinom. Ipak je stvarna! Dodiruje me po vratu! Jebote, ne mogu da se pomerim. Polako. Ostani pribran i uzmi nož. Tako. Nikakvi nagli pokreti. Visoko iznad nje. Sad! Kidaj! Seci! Osećam toplinu krvi i iskidano meso. Kako sam moćan. Napokon ću se rešiti svog jedinog straha. Mrtva si kurvo!

U tom trenutku ulazi čovek, pali svetlo, izbezumljeno gleda u sina koji mrcvari svoju utrnulu ruku kuhinjskim nožem i uz odsustvo razuma postavlja pitanje kao sa početka dobro poznate pesme Beogradskog Sindikata: "Sine, da ti skuvam kafu?"

USUskok · 4. mar 2012.💬 2435041