Nekada s pravom vrlo cenjena i poštovana obrazovna institucija, u kojoj je studiranje bilo rezervisano samo za najsposobnije i najtalentovanije, a danas moralno potpuno srozan fakultet, koji upisuje (a bogami i završava!) svaka šuša koja zna da izračuna maseni udeo soli u rastvoru soli i vode i da nabroji sve faze mitoze. Ili, naravno, kome je i ovo previše komplikovano, a ima i takvih, kešira 'pravoj osobi' 3-4 'iljade evra, čime bez muke postaje ponosni student uglednog fakulteta. Od 6 godina, koliko traje fakultet, prve tri su pretežno rezervisane za pretkliničke predmete (anatomija, histologija i embriologija, humana genetika, medicinska biohemija, fiziologija, mikrobiologija i imunologija, patološka anatomija, medicinska statistika i informatika...), dok se počev od 4. godine akcenat stavlja na kliničke predmete (interna medicina, dermatovenerologija, psihijatrija, hirurgija, pedijatrija, ginekologija, oftalmologija, ORL, medicinska higijena i ekologija, sudska medicina...). Na fakultetu postoje 3 grupe studenata. Vrlo je upečatljiva grupa platiša&tatinih sinova. Kod prvih, ocena koju dobiju je direktno proporcionalna dubini džepa (jer, zaboga, ne mogu isto koštati šestica i desetka iz anatomije!), dok drugi redom dobijaju desetke, s obzirom da im roditelji druguju sa kolegom koji ispituje njihovo čedo. Kod mene na drugoj godini ima brdo onih koji su 'ladno dobili desetke iz ubedljivo najtežeg predmeta, nek priča ko šta hoće, fiziologije, a kad bi ih sad neko pitao da objasne definiciju akcionog potencijala, odgovorili bi da se radi o novom energetskom piću. Inače, o cenovnicima pojedinih profesora se toliko javno govori, da će ih još istaći na vratima kabineta! Druga grupa su vanserijski talentovani studenti, inteligentni i sposobni, koji su u stanju da za nedelju dana 'progutaju' knjigu od 1500 strana. Ovi studenti su, čini se, trn u oku većine profesora, koji ih kinje i dezavuišu jer misle da svojim fantastičnim znanjem i trudom pokušavaju da omalovaže njihov značaj i položaj. Drugi su, prosto, besni, jer, zaboga, zašto bi neko 'od korice do korice' naučio knjigu od 1000-2000 strana, kad je mogao jednostavno da plati 1000 evra?! Trećoj grupi studenata, prosečnim studentima, u koju i sam spadam, fakultet je važan i trude se, ali ne fanatično, pa im se ocene kreću u opsegu od 6 do 8. Ova grupa je profesorima najmanje interesantna. Fakultet potencira teorijsku spram praktične strane medicine, pa tako dobijamo mlade lekare koji 'u prste' znaju da navedu broj i hemijsku strukturu kardiospecifičnih enzima u akutnom infarktu miokarda, ali nisu baš sigrni kako da pacijentu sa infarktom i pomognu. Inače, fakultet jeste vrlo težak, ali se često njegova težina odnosi na obim, a ne na strukturu gradiva. U narodu važi kao najteži, ali pre bih rekao da je najnaporniji i najzahtevniji, dok mislim da su Farmaceutski, Mašinski, Fakultet za fizičku hemiju, ETF, Građevinski, pa možda i molekularna biologija i Rudarsko-geološki znatno teži. Posle 6 godina studija i jedne godine lekarskog staža, stičete diplomu i zvanje doktora medicine, u narodu poznatijeg kao lekar opšte prakse ili samo lekar. Sa njom, u najboljem slučaju, možete udruživati rad u nekom od domova zdravlja, gde ćete ceo dan meriti babama pritisak, pisati upute i uništavati svoje srce hektolitrima turske, tj. domaće kafe, pošto posle 6 godina uloženih u studije medicine po srpskom obrazovnom sistemu za više i niste sposobni. Ako nemate pozamašan kapital izražen u evrima, debelu vezu ili, u najgorem slučaju, prosek preko 9.7, na specijalizaciju zaboravite! Ako vam je nekim čudom i udele, to neće biti specijalizacija koju ste hteli već nešto treće, uglavnom anesteziologija ili opšta medicina. Pa, ko voli, nek izvoli ;) !
acko87
Za Srbe, zemlja u kojoj apsolutno ništa ne valja - vlast, opozicija, životni standard, infrastruktura, školski sistem, tajkuni, kriminalci. Jedino što vredi jesu sportisti i sportski uspesi za koje svi žive i koje prate sa neverovatnom harizmom.
Za strance, Srbija je zemlja fenomen. U Srbiji su ljudi od 1389. doživeli više ratova nego prestupnih godina. Infrastruktura se sruši pre nego što uspe da bude izgrađena i opet se ide dalje. Naše muzičare gotovo da ne slušaju, ali u julu i avgustu pola Evrope dođe sve skupa sa svojim muzičarima na Egzit, Guču i Bir fest.
Uprkos tome što u poslednjih dvadeset godina fudbalski klubovi služe za popravljanje gol-razlike, kad god postoji prilika, stadioni su puni, gore i impresioniraju ceo svet.
Sportisti su već posebna priča. Sa svojih par miliona stanovnika, Srbi redovno objašnjavaju neke stvari onima sa Zapada. Košarkaši dobijaju Amerikance u sred njihove Amerike. Nakon nekoliko slabijih godina, dolazi srebro na EP-u, sa sve Kostom Perovićem u ekipi. Odbojkaši već dvadeset godina dominiraju. Drugi menjaju timove, selektore, pozivaju strance, ali ne vredi. Gde god ode, Srbija je u vrhu, bilo da su u timu bile legende, Vanja, Nikola, Kvisko, Gerić i ostali ili klinci poput Mitića i Starovića. Slično je i sa odbojkašicama.
Posebna priča su vaterpolisti i teniseri.Teniseri su trenirajući u praznim bazenima napredovali, a danas su u vrhu svetskog tenisa. Uzimaju titule gde stignu i teraju ostatak sveta da se ozbiljno zapita šta to Srbi imaju, a oni ne. Pa jedna Amerika, nekih 50-ak puta veća od nas ne može da izbaci tenisera u prvih 15, a mi ih imamo trojicu.
Vaterpolisti su već fenomen. Da li zbog toga što su im teniseri zauzeli bazen, ne znam, ali oni već po pravilu nemaju gde da treniraju. Idu po komšijskim zemljama, spremaju se, a onda odu na takmičenje i počiste sve. I dovedu ostatak sveta do toga da stavi prst na čelo i zapita se šta ovi imaju u sebi, pa bez mora i bazena u državi decenijama deru sve ostale kao volove u kupusu.
I onda dođemo do one čuvene urbane legende, koja se proteklih meseci provlači kroz medije, što elektronske, što štampane. Srbin je: najbolji teniser sveta, najbolji odbrambeni fudbaler sveta, najbolji košarkaš Evrope, najbolji odbojkaš Evrope, najbolji vaterpolista sveta. Da ne pominjemo ko je izmislio struju, dobio Nobela za književnost, usavršio telefonske veze krajem 19.veka. I kako sve to?
Pa, jednostavno, svi su Srbi, drugog razloga nema!
Pored toga što je jedan od najiritantnijih likova iz crtaća, ubedljivo je i jedan od najbezobraznijih . Za razliku od, recimo, Velje Ilića ili Duleta Vujoševića kojima se cenzuriše tek svaka druga reč ona nikad nije izjavila ni jedan glas, a da nije bio cenzurisan.
SA CENZUROM:
Biiip! Bi Bi Biiip. Biiiiiiip Biiiiiiiip!
BEZ CENZURE:
Gde si pizdo kojotska! Nabijem ti taj tvoj ACME u čmar! Puši kurac!
Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.