Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
Sasuke
Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.
Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.
Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.
Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom.
Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.
- Brate, plasirali se fudbaleri na svetsko, ajmo na doček!
- Ajmo! Do jaja! Ooo, ovog leta ovog letaaa, bićemo prvaci sveta!! Pali kola, idemoo!
- E vaterpolisti prvaci sveta.
- Da, video sam. Mojoj sreći nema kraja. Nego si čuo da se Seka kupa u magarećem mleku?
Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:
- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.
Stanje kada stojiš u kuhinji i u jednoj ruci držiš džezvu ključale vode, a u drugoj kašičicu sa kafom, i pritom si zaboravio šta je sledeće što bi trebalo da uradiš.
Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
Mala količina snega koja se uhvati na vašoj obući. Ako ste seljak. A ako niste, samo mislite da niste. Preci vam se prevrću u grobu kad vas vide u tim er maksericama i ostalim kreacijama modernog društva.
Podigao se čovek na dve noge i prestao da kenja pored drveta. Ne skroz, i dalje mu je lišće bilo najbliže na tom mestu. A lišće je mahom bilo upotrebljavano za brisanje dupeta. Ruke su mu bile malo zakržljale, imao je dve leve, dok ih mozak nije prihvatio. Počeo onda čovek da pravi neki zaklon od kiše za ženu i brojnu dečicu. Tad nisu znali šta je kontracepcija. Morali su dobro da se zavrnu rukavi da bi se nahranila tolika gladna usta. Doduše nisu još mogli da zavrnu rukave, kasnije su žene počele da šiju i da shvataju ko je tu glavni. Čim su mužu ojačale ruke toliko da njima može da komunicira, sve je bilo u savršenom redu. Pravi patrijarhat. Al zato je muž išao u lov, i radio sve poslove u šumi, ženino je bilo samo da pričuva decu i da im spremi nešto da pojedu. Otišao muž jedan dan u lov, napravio novo koplje, kad ispred njega veliki divlji vepar. Nije znao šta je, ali je znao da je za jelo, video sliku u pećini, kad ga je tata tamo vodio kao malog. Šikne on ono koplje, ubije ga na mesto, zviždukne, dođu njegovi saplemenici i odvuku telo do naselja. Kako će, šta će, raspore ti oni onog vepra. Kad iz njega izađu prasići. Kurac, nije vepar, no krmača, još uvek nisu dobro znali da procene pol. Bi ovo prvi carski rez u istorji. Razbacaše se oni prasići po dvorištu, krenuše deca da ih jure i da se igraju sa njima. Poglavica shvatio da može to dobro da se iskoristi. Naredi svojim podređenima da im naprave neki primitivni obor i da ih smeste tamo. Pripitomiše oni ove prasiće, izgubiše oni one kljove i smeđu dlaku, postadoše bre prave svinje. Uhvati čovek jednu najveću da zakolje, ne zna kako će. Nema struju da je uspava. Uze onaj kameni nož i prereza joj grkljan. Nekako ga je uzbudio taj zvuk, a i celo pleme se momentalno okupi. Većaše, većaše i izvećaše. Da se svinja ošuri, raspori i očisti. Baciše oni kožu sa strane. Jedna žena bi dokona i proši onu kožu, oblikova je prema stopalu svog muža, znala je dobro taj oblik, stalno ju je šutirao. Ostavi ona tu kreaciju da se osuši. Sutradan muž uze ono, obu i izađe među narod. Bio je tolko zajeban da su odma` njega proglasili za poglavicu umesto poglavice. Eto, tako ti nastade opanak.
- Šomi brate kako je napolju? Ima li snega?
- Malo. Za opanak.
- Kakav si ljakse matori, kaki bre opanak, šta ti je to!
- Nemaš ti pojma brate, nemaš pojma. Nego daj to pivo!
Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.
- Dobar dan.
- Dobar dan. Rakija?
- Ne, ne. Hvala. Radimo istraživanje o priviknutosti seljaka na proevrposke uslove.
- Da.
- Nekoliko prostih pitanja za vas. Kada ste već spomenuli rakiju, znate da je zabranjeno praviti jaču od 55 procenata alkohola?
- Znam.
- Na ovoj flaši piše da ima 65 posto!
- Štamparska greška.
- Ali pisano je olovkom!
- Ženo, daj hemijsku! :žvrlj: :žvrlj: Eto. 55.
- Da li stvarno ima toliko?
- Piše da ima.
- Ali...
- Piše!
- Dobro. Imali ste skoro najezdu bubamara. Šta ste uradili?
- Ma sve sam ih potamanio!
- Znate da je to kažnjivo zakonom?!
- Izvinite, pijan sam. Ne znam šta pričam. Lepo sam ih zamolio da odu kod komšije. Pitajte njega šta je bilo.
- Ali...
- Komšija je ubica!
- Ok. Da li znate da svinja mora da se uspava?
- Znam.
- Pa kako to radite?
- Pa malo joj pričam, tepam. Mazim je. I tako.
- I ona zaspe?
- Da. Čim je odvalim sekirom.
- Gospodine!
- Šalim se.
- Dobro je.
- Satarom to radim.
Ona pored koje možeš hiljadu puta da prođeš, površno je pogledaš, a da je zapravo ni ne primetiš.
Ona lepota, koju kad primetiš, nastaviš još deset koraka, ukopaš se u mestu tridesetak sekundi u jednom od onih "žju!" momenata dubokog ushićenja, i potrčiš za njom. Figurativno.
I posle toga sve porediš sa njom, i ništa ti više nije dovoljno dobro.
Ona posle koje ćeš se čuditi kako je ranije nisi primetio, i kako je drugi ne vide.
Film koji ti je pre godinu dana bio dosadan i glup, a sada juriš ostale filmove istog režisera po ruskim torentima, pekara pored koje gotovo svakodnevno prolaziš a nikad nisi kročio u nju, a pogačice im dečarapiraju, knjiga koju si kao klinac vratio na policu posle četrdesetak pročitanih stranica jer ti je bila suviše konfuzna, a sad si izbedačen jer je pisac umro pre deset godina, pesma koja ti se vrtela u glavi, ali nikad se nisi udubljivao u tekst, prijateljstvo iz osnovne, tekst ili definicija koja ti je prekjuče bila mnogo gej, a sada se poistovećuješ s njom, devojka koju godinama viđaš u kraju, a onda vidiš njen osmeh koji ti toliko obuzme misli da ne možeš da hodaš i žvaćeš žvaku u isto vreme...
Moderna verzija hiljadu i jedne noći. Poslodavac davi, a vi budete udavljeni do iznemoglosti.
- Ime?
- Đoko.
- Prezime?
- Kurcagić.
- Obrazovanje?
- Imam.
- Koji stepen?
- Fakultet.
- Koji fakultet?
- Elektrotehnički.
- Šta očekujete od posla?
- Platu.
- Zašto baš kod nas?
- Bil Gejts me još nije kontaktirao. A pare za sopstvenu firmu nemam.
- Iskustvo?
- 15 do sada.
- Molim?
- Tuđe žene ne diram, odma' da se razumemo.
- Mislim na radno iskustvo.
- Raznosač pica u piceriji "China" u Jajcu, višegodišnji mlekar u Vlasotincu i šerif u Kanzasu.
- Jeste li ikad radili u struci?
- Kako da nisam. Menjao sam sijalice po kući, popravljao kompjutere.
- Znači razumete se u računare.
- Da pretežno u one računare starijih generacija. Proces popravke je kao kod EI Niš televizora.
- Kako to?
- Fizičkim kontaktom. Poželjno je da bude jak i brz, kao Brus Li što je svojevremeno znao.
- Je l' me vi to zafrkavate?
- Ne nego vas zajebavam.
- Hoćete li biti ozbiljni?
- Sve zavisi.
- Od čega?
- Pitanja.
- Pa šta fali ovim do sada?
- Kreativnosti.
- Dobro. Jeste li vernik?
- Ne. Ali mi je debeli Buda mnogo gotivan.
- Imate ženu i decu?
- Decu imam. Jedno dvadeset komada. Na svakom kontinentu po tri.
- A žene?
- Dođu i prođu. Drugovi ostaju.
- Gde sebe vidite za 5 godina.
- Sad je jul?
- Da.
- Na Havajima. Turistički.
- Mislim poslovno.
- Znam.
- Pa...
- U najmanju ruku, kao direktora Majkrosofta.
- Ambiciozno, nema šta.
- Pa kako drugačije da skupim pare za Havaje?
- Živite sami?
- Imam cimera.
- Vaš odnos?
- Pregovaramo na dve nedelje, kad ponestane čistih gaća i čarapa. Mora neko da odnese sve to na pranje.
- Često vam je gužva u stanu?
- Ne. Samo radnim danima.
- Znači, nemate neke uslove za rad kod kuće?
- Odakle vam to?
- Stalno vam je gužva, pa sam mislio.
- Loše ste mislili.
- Imate li hobi?
- Gledanje u plafon.
- Jeste li timski igrač?
- Sve zavisi s kim.
- Vaš idealan partner.
- Crnka, metar sedamdeset, grudi jaka trojka.
- Mislim na saradnike.
- Ko im jebe mater.
- Imate li poroke?
- Ne.
- Znači ne pijete? Ne pušite. Ne drogirate se.
- Pijem.
- Redovno?
- Kad mi se pije.
- Vodite li računa o ishrani?
- Naravno.
- Pa kako se hranite? Zdravo?
- Živo.
- Hvala vam što ste došli. Zvaćemo vas.
- Oćete kurac.
- Molim?
- Nećete zvati.
- Zašto tako mislite?
- Nema teorije da dobijem ovaj posao.
- Što to mislite?
- Zajebavam vas sve vreme.
- Dobili ste posao.
- Fala.
- Vidimo se sutra u 8.
- Valjda nećemo.
- Što?
- Jeste se pogledali u ogledalo? Doviđenja.
Devojka koja puši kurac sa dva prsta.
Vidi, ja sam muško, i imam je. Mator sam konj, te možes bataliti priču, "Ti bi nju samo trsio, pa je tešiš kad' je drugi ostavi u nadi da ćeš da umočiš". Neću da umočim. Mislim hoću, jer sam kao napaljeni jednorog ovih dana, ali ne njoj. Zašto ne? Jebiga, je l' bi ti skakao na sestru? Pa?
Beše neka ekskurzija, i iz nekog nepojmljivog razloga (ni dan danas ga ne znam), nisam otišao. Trodnevna, jebemliga, ali kao da je trajala mesecima, kažu. Žene, alkohol, doživljaji koji se prepričavaju unucima, poznate ličnosti, pičke materine, ma bili ste i vi na takvoj sigurno, da ne dužim. Najbolja ikada. I nikada u životu mi neće biti draže što sam propustio sve to. Tada sam je upoznao.
Ne kažem, imao sam i ja kvarne misli. Ali u početku. Pa kako i ne kada je lepa, i zgodna, pametna, dosadna kao i ja kada joj objašnjavam da je pogrešila, a tvrdoglavija od bika; nepromišljena u mnogim situacijama, ali sa dozom tog famoznog x faktora koji je i u takvim momentima čini beskurpuloznom dobricom.
Sednemo tako na kafu, u jedan od onih kafića koji svi imaju, onaj gde se osećate, pa...lepo. E, tu. I smejemo se. Evociramo uspomene. Kako sam je "muvao", a tada je bila sa njim i koliko ga nisam voleo, a kasnije ni on mene jer je znao da mi se sviđa ona. Pa onda kada samo se napili, a ja je nosio kući. Ili ona mene, ne sećam se. Pa par godina posle kada sam upao u sranje, a ona skupila svu svoju usteđevinu i pritom pozajmila pare da bi mi dala. Kažem dala, ne pozajmila. A oni magarci kad su je napali. Ni ne znam odakle mi hrabrost da svesno hrlim u batine. Hvala Bogu, te su se uplašili i otišli. Ili su oni ostali, a mi otišli? Ni toga se ne sećam baš, nebitno. A kada ponestane tema za razgovor, jer ipak posle toliko provedenog vremena zajedno nekada nema šta da se priča, i kada nastane tišina, nije nam neprijatno. Gledamo ljude u tom kafiću, i čekamo da njen verenik dođe po nju. Ah da, nisam vam rekao, ima verenika, a ja ću biti kum. I jedva čekam da spičkam svoju polugodisnju platu za jedan dan.
Eto, nekada davno bio sam zaljubljen u nju. Sada je volim. A ti? Imaš li ti najbolju drugaricu?
U ekipi osnovno/srednjoškolskih ziljavuša, ona u koju stado gleda kao na hodajuće polubožanstvo, pastiricu i vrhovnog sudiju po pitanjima života, smrti i svega između; analogno matici u mravljoj koloniji.
Lepa, skockana, fino situirana; inteligentna, proračunata, neretko i načitana, sa završenom nižom muzičkom za klavir ili violinu. Priča taman koliko treba. Smeje se taman koliko treba. Uvek u trenutku, savršenog pregleda situacije. Retko gubi nerve, a kada se to desi scene bivaju poprilično ekstremne.
Ne vidiš sebe u nekoj priči sa njom, ali te opet tako jebeno intrigira, udara na tvoj osvajački instinkt. Pokušavaš, ali je ne kapiraš, ne možeš da je obuhvatiš, nedorastao, kao pekinezer koji pokušava da zagrize basketaru. Iz priča palih boraca shvataš da se malo ko tu dobro proveo, ali su je ionako uvek ganjali pajvani -- želiš da veruješ da bi je ti možda shendlovao. Možda. U nekoj paralelno mazohističkoj stvarnosti.
