Za žene, cveće je simbol romantike, lepote i nežnosti. Za muškarce, cveće je simbol pokajanja, izvinjenja i potkupljivanja. Otkad je sveta i veka, homo sapijens mužjak je homo sapijensu ženci darivao cveće da bi se iskupio. To je i neka vrsta žrtve, jer ti se ostali pripadnici čopora smeju i podjebavaju te jer si papučar. A ti gledaš da nađeš što veći buket za što veće sranje pa šta ti Bog da. I ko zna zašto, ovaj je metod prolazio.
Problem je nastao u 20. veku. Žene su se osilile, dobile prava, pa su uz sve to počele i da gaje iste emocije prema cveću kao i muškarci: da ih boli tuki. Čak su napravile i foru sa 8. martom da im uzimaš cveće ne u svrhu indulgencije već kao znak pokornosti prema "slabijem" polu. Danas cveće i dalje pali, ali sa sve većom emancipacijom žena i sa onim feministkinjama muški pol je ugrožen da večno ostane u govnima.
-Mirjana! -Molim? -Zažmuri. -Neću. -Ma zažmuri. -Ne pada mi na pamet, prošli put kad sam zažmurila stavio si mi glistu na glavu. -Ma nije to, daj šta ti pada na pamet! Znaš ti mene. -Znam, zato se i plašim. -Samo zažmuri! -Dobro, evo, zažmurila sam. -Ta-ta! -Šta je to? -Kako šta, pa karanfili! -Karanfili? -Aha. Vidi kakvi su, direktno iz Belgije...ili Luksemburga, jebem li ga... -Zašto si ih kupio? -Pa kupio mojoj dobroj i lepoj... -Zašto? -Pa idem ja ulicom i vidim jednu lepu cvećaru, onako malu i ušuškanu, kao negde u sred Pariza. I ja uđem unutra i vidim ove karanfile i odmah se setim tebe. I... -Mihajlo, ne seri, prošli put kad si mi kupio cveće je bilo kad si mi pregazio čivavu, šta se desilo? -Pa ništa... -Mihajlo! -Pa sećaš se one moje bivše, Nataše..? -Nisi valjda, sunce ti jebem?! -Ma jok bre! Šta ti pada na pamet, nisam ja u tom fazonu. -Nego? -Silovala me je juče na Kalemegdanu. Baš kad me je terala da mi puši naišla tvoja ortakinja Vasilija, da nije bilo nje da me spasi ko zna šta bi bilo...
Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.
Razumem te, đede. Nemam voćnjak al' im'o sam svoj rani mraz.
Ne sinko, nije ti to isto kao siromaštvo. Siromaštvo je samo finansijsko stanje koje može biti prouzrokovano raznim faktorima na koje čovjek ne može uticati. Čist deficit novca, bez koga u današnje vrijeme ne možeš. Nešto iz čega se možeš izvući radom, upornim trudom i jakom voljom. Ne moraš se nikada potpuno izvući ali bitno je da se boriš, i svejedno ćeš ga pobijediti.
Bijeda, to ti je nešto drugo. To ti je ono hronično odsustvo duha, poletnosti i mentalne snage koje obuzima čovjeka. To ti je porok, baš kao i ova rakija. Jednom kada ti se uvuče u kosti i potekne krvotokom, gotovo ga je nemoće izbaciti. Parazit koji se hrani tvojom energijom i tvojom dušom, bolno je unakažava. Znam, ljudi ga mješaju sa siromaštvom jer najčešće dolaze pod ruku, pa te zajedno, onako neimunog shrvaju i unište.
Na bijedu se jednostavno navikneš. Predaš se ništavilu oko sebe, dopustiš životu da se igra ringišpila sa tobom, nikada ne ulazeći u otvorenu borbu sa svojim demonima. Povučeš se bez otpora, kriviš zle ljude i goru sudbini, kriviš život. Tada te obhrva i siromaštvo, tuga, nesreća.Tako sinko, samo uništiš najfinije djelove sebe, pretvoriš se u onog vječitog nezadovoljnika koga si do skora prezirao. Dođe starost, a ti jadniji nego ikad, sa vagonom neispunjenih snova. Naravno da onda svi žele da se vrate u prošlost, da život skrenu drugim tokom. Ali malo morgen, onda to nije život već naučna fantastika...
Zato sinko, ustani sada i poleti u život, bori se do poslednje kapi damra i ne dozvoli da te obuzme bijeda. Nikada ne ustukni ni pred čim, obuhvati život objema rukama i nauči da pobjeđuješ sam sebe...
Možda i najpravičnija (kamo sreće da je jedina takva) formulacija u našem zakonu. Ukoliko si napadnut, naravno da imaš pravo da se braniš, ali samo ako podjednakom merom uzvratiš, to jest istim oružjem. U teoriji zaista izvanredna, samo da nije te puste realnosti koja nam smeta da uživamo u svom nadrealizmu i proklete prakse. Bilo je polemike da se ukine posle slučaja dede od nekih 70-80 godina koji je potegao utoku na nožem naoružanog provalnika od 30 godina starosti i zaglavio robiju, ali nije došlo do izmene jer bi prava lopova bila narušena. A to ne smemo da dozvolimo da se desi! Ne, kad provalnik upadne, bićemo civilizovani kao Atlantiđani. Samo da voda ne nadođe, majkumu...
- Dobar dan. Srećan rad. Kako ide? - O, dobar dan, hvala. Evo teško, mučim se sa ovom bravom već dugo. Obično to brže odradim, ne znam kako ovo ovako... Da l' je ovaj lik lud ovo da montira. - Ja se zaista izvinjavam što Vas uznemiravam u poslu, ali da niste Vi slučajno provalnik koji upravo pokušava da obije moju kuću? - A, ovo je Vaša rezidencija? Oprostite, nisam znao, primite moje iskreno izvinjenje za onu formulaciju u vezi brave. - Nema veze, to me žena naterala da montiram, ja nisam bio za to. Znate, i ja se sa njom mučim. Bravom, to jest, mada ni žena nije daleko od te tvrdnje, a imam ključ. - Uh, da Vam nisam u koži! Ja to samo jednom, sada, a Vi svakog dana. Joj, gde mi je kultura? Ja sam Zvonko Kalauz, provalnik. Izvolite moju vizit-kartu. - Drago mi je, ja sam Petar Gedora, automehaničar. Oprostićete moju indiskreciju, ali da niste slučajno naoružani? - Ah, ne, ja sam fini gospodin provalnik, samo otuđujem Vaše stvari. Jedino ovaj pajser, ako se računa... - Jao, pa nemam pajser pri ruci da se sada fizički obračunamo. Jedino ako biste me pričekali da trknem do podruma, imam tamo jedan, pa da počnemo. - Naravno, nema problema. Ne uznemiravajte se ni ako je pajser rđav, primio sam tetanus nedavno. Neću morati dugo da Vas čekam, nadam se? - Ah, pa to Vam ne mogu obećati. Da budem iskren, nisam baš najsigurniji gde sam ga ostavio, moglo bi da potraje. Ali Vi slobodno uđite, raskomotite se, skuvajte kaficu, potrudiću se da brzo dođem. - Dogovoreno. Da pristavim i Vama kaficu? - Uh, baš bi moglo, legla bi mi jedna onako fino. Bez šećera, moliću. Posle, ako hoćete, umem da gledam u šolju, pa kad sve to završimo, šta kažete tada na obračun? - Vrlo rado, čekam Vas sa nestrpljenjem.
Savet sagovorniku u kome se ogleda želja za pojačanim intenzitetom radnje koju obavlja.
- "Alo, di-džej, pa ne čuje se ništa ta muzika ovde... daj mu ga malo po zvučnicima!" -------------------------------------------------------------- - "Daj, bre, sinak... daj mu ga malo po gasu, ako misliš da stignemo ove godine na more!"
Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.
-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu. -Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona. -Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto... Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri. -Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike. -Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka. -Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena. ''Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše''. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč'o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine. EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!
Posprdna izjava kojom se ukazuje na neprilagođenost osobe uslovima života u velikom gradu. Korene vuče iz vremena u kom su gradski mangupi ljude iz manjih sredina ložili da kroz šine ide struja, pa su ih isti, iz straha sa život, naveliko preskakali.
- Matori, video sam Životu juče. Stojim na stanici, a on prelazi ulicu sa nekom kesom i sve poskakuje. Jebote, možeš li da veruješ da on i dalje preskače tramvajske šine? - Pa ne znam šta se čudiš. Njegova keva još uvek duva u luster da ugasi sijalicu.
Moj drug Steva sa Altine (predgrađe Beograda koje je 300 dana godišnje pod vodom).
Budi se u 6:00, a da bi stigao na autobus u 6:45 mora da:
1. Pređe 7 kamenova nasumično ubačenih u baru ispred kuće (od toga tri klimaju) 2. Pređe 150 metara puta idući ivičnjakom i pritom na dva mesta izbegne komšijske džukele koje su dovoljno visoke da ga mogu da ga uštroje, 3. Narednih 50 metara vrši slalom po blatu, šljunku i barama kako vidljivim tako i nevidiljivim.
Kada sve to pređe, umesto dima i konfeta, dočeka ga gasna komora u prepunom autobusu 81...
Od pravog Makota ga razlikuje samo to što je Makoto to radio jednom godišnje za 100.000 dolara, a moj Stevča radi to svaki dan za 20.000 dinara mesečno.
- Idemo večeras u štetu matoriiiii? - Ček samo trenutak, izvinjavam se. :Odlazi na drugi kraj prostorije: :mumla nešto u telefon: :Vraća se: Pa znate momci, javljaju mi iz režije da mi dolazi tašta i da mi je život izrežiran u maniru najgorih holivudskih horora u narednih sedam dana.
