Ne može se tvrditi da nisu uspeli, ali ljudi koje je život ipak donekle izigrao. Sećaju se Hvara i Opatije iz nekih lepših vremena, dok danas kao sredovečni pripadnici srednje siromašne klase jedu sebi živce jer na more ne mogu kao sav normalan svet u junu ili julu. Lice Dragiše Popadića. Strepi za posao iz kog ne može pošteno da se živi, trpeći pridike supruge kako je nesposoban, zašto on nije kad su drugi mogli, udala sam se za tebe a toliko sam u životu mogla postići..I tako u krug iz godine u godinu. Nesrećni jer ne mogu u Španiju, a opet zahvalni jer mogu na bilo kakvo more.
Bira septembar jer tek tada može da dobije godišnji, a špic sezone je gotov tako da je ugostiteljska ponuda dosta jeftinija. Tada pakuje ženu i dvoje dece, i uplaćuje deset dana krvavo i prekovremeno zaradjenog polu-pansiona u Čanju, gde jede pečene paprike na praznoj plaži sa golišavom decom, koja vijaju niveinu veliku plavu loptu iz '89., i ženom u jednodelnom crno-belom kupaćem kostimu na pruge. U boljem slučaju, pašće neka Bugarija.
Tih deset dana ne čita novine kako mu vesti ne bi kvarile bar to malo užitka.
Stara fora sa malo odškrinutim vratima i kantom punom vode koja stoji na njima i blago naslonjena na vrata. E sad, kada žrtva koju smo čekali prođe samo sa vodom po glavi, to se zove zalivanje, ali kada fora potpuno uspe i kanta mu se natakari na glavu, onda se to zove krunisanje i to je najviši stepen te fore.
- Ej brate evo sad dolazi Mare. Stavljaj kantu gore da ga krunišemo. Taman da mu useremo onu pičkastu frizuru. - hehehe ajde, ajde. Da mu zaseremo čitanku.
Kada bi znalo da će da živi tako kratko, ne bi se jadno ni rodilo. Da to je prase. Ili bolje reći svinja u pokušaju. Čak i komarac živi duže a da to ničim nije zaslužio. Zato jadno prase žuri da se za kratko vreme najede za ceo život.
Oni prasići koji se bolje probiju u gužvi do korita sa hranom, obično brže stignu i do noža. Oni koji ostanu pozadi imaju šanse da, onako mršavi, sastave još koji mesec. A ko na to misli kada ga vidi onako reš pečeno, s jabukom u ustima? Da li je jandras ili jorkšir, moravka ili mangulica, da li je belo, crno ili šareno sasvim je sve jedno. Niko ne pita koja je sorta, svi samo trpaju u kljun. Na slavskoj trpezi zauzima počasno mesto na stolu. Pored njega niko ne primećuje piletinu i ribu.
Naš narod voli jaku dozu. Čvarci, pihtije, švargla, kulen, slanina, suva rebarca, krmenadle, pršuta, papci u saftu... hvala ti svevišnji što si stvorio ovakvu životinju. Osim u nekim manje bitnim zemljama, u celom svetu je svi naprosto obožavaju. U donjoj Saksoniji živi oko sedam miliona Nemaca, a broj svinja je za pola miliona veći. A, kod nas, usred posta, za Novu godinu se pojede oko četiri miliona kilograma prasetine. Po sistemu - menjam veru za večeru. Ko zna samo koliko se poslova sklopilo za kafanskim stolom na kojem se rumenilo vruće prasence! Neko se uz pečenje zaposlio, neko oženio, a neko samo dobio holesterol.
U životu pazite da se ne ogrešite o ljude i kroz život sačuvate obraz i čast, najmanje će te biti grešni ako nešto pojedete, pa čak i pečeno prase! Ako se Evropa seti da je u devetnaestom veku uvozila najkvalitetniju svinjetinu iz Srbije, biće nam mnogo lakše što znamo da se i mi zdravo hranimo. Onomad je u Novoj Varoši postojao dečji vrtić "Paša i Nataša". Neki roditelji muslimanske veroispovesti su tražili da se deci izbaci svinjsko meso iz jelovnika, pa je Savet roditelja to pitanje i pokrenuo. Međutim, Upravni odbor te predškolske ustanove je to odbio, s obrazloženjem da se verski običaji ne mogu sprovoditi u ustanovama ovog tipa. Što je najgore, deca se ništa nisu ni bunila, već su kao i sva deca normalno jela i igrala se.
nače, u ovom gradiću pod Zlatarom živi oko 18000 Srba i oko 2000 Muslimana i ostalih. Zamislite samo šta bi trebalo spremiti za jelo deci u internacionalnoj školi u Beogradu, na Senjaku. Indusi ne jedu govedinu, Muslimani svinjetinu, Japanci bi tražili ribu, Italijani žabe, Korejanci kučiće a Senegalci skakavce. Te žene u kuhinji poludele bi pre nego što prime prvu platu.
Moj pradeda po majci, Miloš Pavićević, bio je najstariji solunac iz topličkog kraja. Umro je u 101. godini života. Ceo svoj dugi život pio je vino i jeo prasetinu. Pojeo je na tone mesa. I zamislite, nije umro od holesterola. Do poslednjeg dana bio je u pokretu. Umro je od starosti.
To je kad sedneš pa neko vreme razmišljaš odakle da počneš, pa kad počneš onda razmišljaš o nečemu totalno levom pa i ako počneš već je prošlo toliko vremena da više nema vremena. Znači, ako ste se ikad pitali šta vas jebe pa ne naučite šta treba na vreme, odgovor je tu pred vašim nosem - jebe vas vreme.
Za slučaj da se neko pita da li postoji rešenje za ovaj problem - nema! I neće ga ni biti u skorije vreme...
Na prevaru, na mufte, na kvarno, iza leđa dok ne gledaju...
Ne kaže se za džabe na bugarski način. Ova fraza ima svoje i te kako opravdano poreklo. Naime, Bugari su, kad god su mogli, nekako pokušali da nam ga uvale dok smo bili okupirani nečim drugim. Uglavnom im se to obijalo o glavu. Tako su npr. za vreme Stefana Dečanskog i sina mu Dušana popili po pičci kod Velbužda, a da i ne spominjemo kako su se proveli na Bregalnici 600 godina kasnije.
Zato danas, kad god neko izvede nešto na kvarnjaka, kaže mu se da ne bude Bugarin.
Igra se bilijar. Mare dobija Džonija. Mare odlazi do stola da popije malo piva. Dok ne gleda, Džoni ubacuje svoju kuglu u rupu. Po povratku Mare ga provaljuje. -Pa dobro bre kako te samo nije sramota?! -Ma nisam ništa, šta ti je... -E stvarno si Bugarin majku ti tvoju!
*slika iz francuskih novina izdatih tokom Prvog svetskog rata
Čovek za koga se smatra da nema svojih problema, makar drugi to drže za tačno. Nameću mu za obavezu da mora biti tu za sve njihove probleme, da im se uvek mora naći pri ruci. Uglavnom, taj čovek je najtužniji u toj bezobzirnoj gomili, ali nekako zapostavlja svoje probleme, navuče osmeh i sluša.
-Hej Ivane jel imaš minut? -Pa naće se, izvoli. -Ovaj znam da ti je umrla majka pre nekoliko dana i da te je žena ostavila. Jebiga žao mi je i zbog kola koja si slupao, kuće koju su ti opljačkali, a nadam se da ćeš se i sa rakom nekako izboriti. Nego šta da radim ja, hoću da kresnem neku klinku, a ne bih da Marija sazna, pomagaj, u govnima sam.
Sve veći broj ulica može da ponese ovo slavno ime. Službenici, medicinari, prodavačice i ostali hrle na ulucu da izduvaju po pet-šes' komada dok je pauza.
- Gde se dede ovaj narod? - Eno ih furnjaju na ulici. - Znači tobacco road žurka.
Grobljanska dumčina. Najsporiji pravac u metal muzici. Ukoliko si bubnjar u ovakvom bendu, drmneš jednom po dobošu, odeš u park sevneš pola gajbe "Meraka" i ispurnjaš celu paklu krdže, vratiš se posle 45 minuta gruneš po čineli, a vokal i dalje ispušta onaj isti grol sa početka pesme, mešavinu besa i očaja, kao da je zatekao kevu u dogistalj pozi sa Jehovinim svedokom koji je pri pamprčenju davi kravatom i recituje molitvu.
Valja i za stond na nekoj gajbi. Pesme traju i po pola sata, pa ne morate onako navareni svaki čas da čačkate po sistemskim fajlovima i Kasperski antvirusu pokušavajući da opet pustite muziku.
Ia'm tri keta, bani već u sedam kod Krleta. Nagruvaj neku dumčinu na uzbu.
-Žemo Mrtva snaša?
Mojne Brajd brate, mnogo brzo. Mornful Kongregejšn.
