Momenat obnavljanja prećutnih zaveta predaka. Danak duhu tradicije koji bdi nad porodičnim ognjištem generacijama i učvršćivanje armature familijarne sloge, uz obavezan nagoveštaj okrutnosti nemilosrdnog skota-života koji sada, kad prestaje da bude dete, mlađanog vozača vreba iz svakog ugla da na njegovom još glatkom licu ucrta bore. Prvoj vožnji obavezno prethodi očev muški zagrljaj i stisak ruke.
---Montgomeri, Alabama---
- Sine, predajući ti ovaj par ključeva ne predajem ti samo auto. Sa njima ćeš, o Dejvide, danas poneti odgovornost odraslog čoveka i moje puno poverenje. Neću ti govoriti šta da ne radiš, smatram da to već znaš. Imaš šesnaest i svestan sam da ne mogu da te tretiram kao dete. :zagrljaj: Izvoli, sine moj. Vozi pažljivo i učini svog oca ponosnim.
- Budi siguran da hoću, tata.
---Donje Trsište, Srbija---
- Ej, mali, zajebi taj crtani sad! Drž' ove ključeve i odjuri začas po pivo, dok nije došo Živan da pretera crep, nemam šta da iznesem pred čoveka! Desno skroz ti je gas, do njega kočnica, pa cepaj, samo nemoj da pogineš.
- Ali mama kaže da radim domaći... - Pusti ti šta mama kaže i vozi po pivo da te ne uspavam pre vremena.
---Kinšasa, Kongo---
- Sine, dajem ti ove ključeve od...
- Sajle za bicikl.
- Ne, od auta.
- Čale, nemamo auto.
- Naravno da imamo.
- Imali smo kamilu koja je umrla. Nemamo auto.
- Aha! A, u tom slučaju, šta je ovo?
- Dedina slika iz radnog logora. Već smo ovo prolazili.
Izlazak sa devojkom i uopšte ceo koncept muvanja se zasniva na nečemu što imate zajedničko. One priče 'Suprotnosti se privlače'...Čujem snima onaj majmun Džon Kjuzak novi film pa gledajte. Elem, to zajedničko najčešće se jako teško nalazi.Najčešće je celokupan razgovor baziran na traženju te jedne sitnice, ma koliko mala bila. Zbog toga, kad se nađe prouzrokuje takvu ushićenost i izricanje gorepomenute rečenice.
-Studiram prava? Ti? -Pa ja ...ono pauziram jednu godinu... -Volim plazmu i mleko! -Netolerantan na laktozu. -Bila sam jednom u Kušadasiju! -Kerem Tunčeri, lopov turski! -Trenirala sam odbojku. -Trenirao sam salsu...Khkm...Ma ovi naši pučani ne kapiraju moderne sportove. -Obožavam Balaševićeve tekstove! -Panonski smarač!
(neugodna pauza...očajanje) -Moj pradeda prešao Albaniju.... -I moj! AJ SE JEBEMO!!!
Univerzalna džoker replika svakog vernika kada god mu ukažete na nekonzistentnosti između crkvenih učenja i realnog sveta, a ovaj nema nijedan argument zasnovan na logici.
-A kako to da, dok je cela planeta bila neobrazovana i nepismena i sve se prenosilo usmenim putem, bog se svaki dan pojavljivao kroz čuda, a otkad su ljudi postali pametniji, nešto se primirio? -E... Čudni su putevi božiji...
-A ako uzmemo da je pet posto sveta pravoslavno, a nije ni toliko, to znači da svega pet posto uopšte u startu imaju bilo kakvu šansu da se spasu i stignu raj, a devedeset pet posto ljudi su u startu zakucani sa tim da će večnost provesti u najgorim mukama? -Da. -A Bog bi trebalo da bude dobar? -Bog jeste dobar. -Pa ko dobar bi devedeset pet posto čovečanstva poslao kod rogatog sadiste samo zato što su se rodili kilometrima daleko od najbliže pravoslavne crkve? -pauza Čudni su putevi božiji...
Tajna opstanka dugih veza, konstantna borba ljubavi da pobedi dosadu.
Negde u nekoj meksičkoj faveli, na egzotičnom vikend putovanju:
- E, dušo, aj sad ja kao izađem ovako u peškiru iz sobe, i kao lutam hodnikom, i banem ti u sobu, a ti se pretvaraš da me ne poznaješ. Važi? A, stavi i ove veštačke brkove. - Važi, draga... (Draga kreće i vraća se...) - E, a ajde ja ipak da te vežem za krevet, pa kao promašim sobu i ti me zoveš da te oslobodim. Može tako, tako mi se čini uzbudljivije. - Može, dušo, ajde...
(Izlazi iz sobe. Posle 5 min u sobu upadaju crnomanjasti meksički krimosi, spremni da se nekome najebu keve)
- Donde esta la droga? - Uh, jebote! Opet promena plana. La draga je izašla napolje, sad će da se vrati... - gleda ih sa mučninom – Ako ćemo vozića, ja sam poslednji. Pičku ližem samo svojoj ženi, u slučaju da je neko od vas ima. Što li sam se koj’ moj žalio da nas ubija rutina? Sreća te nismo otišli u Japan...
Uglavnom lupetanje gluposti dvorske lude/sluge radi što većeg učmarivanja vladaru.
- Mirko! - Da, vaša neprevaziđenosti? - Mirko idi mi donesi čašu vode. - Da, Vaša prepametnosti, odmah Vaša uzvišenosti! Želite li sa ledom, o, Vaša opšteobrazovanosti? - Može, Mirko. - Sa jednom ili dve kocke leda, Vaša pomenigazitosti? - Sa dve, Mirko. - Želite li u duboku ili plitku čašu, o, Vaša neprejebivosti? - Mirko, daj mi jebenu čašu vode i ne seri više, 'leba ti.
Sakupio si sve izvode, navode, spiskove, pečate, zmajeve kugle...Platio si takse, premije, osiguranja, manikir psa zaove predsednika opštine i čekaš na šalteru od 6 ujutru prethodnog dana. Ovo je deseti dan kako dolaziš, ali još nisi na redu, jer se u stalno krcatoj čekaonici neprestano rifrešuje gomila penzionera koji ulaze preko reda i veze. Da bi odagnao suicidne misli, s mozgom na stend baju računaš približnu kubikažu prostorije, više mehanički. Iz reda odlazi jedan penzioner, i tu negde na polovini blagog olakšanja, saseca te surova istina. Do šaltera se gura romski bračni par sa devetoro dece i navodno svi imaju zakazano za pasoš. Blekaut.
Ni sam ne znaš koliko je proteklo. Unutra vreme drugačije teče. Sporije. I nekad deluje kao da se smeje, onako podrugljivo, tvojoj nemoći. Na šalteru si. Bez reči pružaš krvavo zarađeni sviitak zlata vrednih papira. To je to. Gotovo je. Bićeš slobodan. Već osećaš čist vazduh i čuješ tuš kako prska...I sapun... - "Ima jedan problem." Pomišljaš "Kakav? KAKAV?! Sve sam skupio, vraćali ste me OSAM PUTA po još nešto! Imam i jebenu potvrdu o starom broju ulice iz seoske mesne kancelarije koja radi samo sredom OD SEDAM DO DVA!", ali iz tebe izlazi tupa mešavina krika i samrtnog hropca. - U indeksu vidim da je vaš đed, gospodine, bio kolaborator. Naime, po našim podacima, hiljadušeststosedamnaeste skov'o je dva triput kaljena jatagana za Saftet-aliju, tadašnjeg muftiju požarevačke nahije. Uplatite taksu za izmenu registra na ovaj žiro račun i dođite sutra u 6 sa potvrdom o uplati i ostalim dokumentima...SLEDEĆI!
Fraza koju Miroslav Mišković često koristi kada priča o Srbiji, misleći da ovde poseduje sve od ajvara do kupusa, dok zapravo ide na živac svima, od brkatih kasirki Maksija u Jurija Gagarina, do Šaolin-monaha manastira Visoki Dečani.
K.D.P: Hm, Mirouslave, da li si siguran da moužemo da lovimo ovog risovi po nacionalni park Tara, je l' neće neki p'jani Serb da nas puca iz pistol? M.M: Opusti se, Karla, ovde moje je sve. A i da puca, pogodiće telohranitelje koji će me zakloniti mišićavim, nauljenim telom. Zar ne, gorilice? Gorila: Jašta, gazd... ŽBADABUM Šumar: Odbij iz mog zabrana, hohštapleru. Sila pravdu u guzicu jebe, ali ovde loviti nećeš. A vi, gospođo Del Ponte, možete slobodno da ostanete i svratite da vas ja i sinak poslužimo čajem od šipke.
Nezaobilazna floskula revolveraša, pljačkaša banki, zaljubljenika u oružje i sličnih sociopata. Ne veruju u igru sudbine, slučajnost i ostale metafizicke začkoljice već isključivo u moć svoje utoke koju stalno nose u onim posebnim futrolama koje se zakače o rame. U stilu Kodžaka, Neša Bridžisa i Prljavog Harija. Uz neizostavno tepanje pištolju sa Sreća, Bebica, Rakel...
-Kolega, sutra sudimo meč Kondiva Žbevac - FK Soderce... Ludi ovi Žbevčani, kastriraće nas ako izgube. Mene boli uvo, ja sam linijski, sudim ofsajd cim Soderce pređe polovinu...Ali tebi...tebi će trebati puno sreće! -Sreća? Aahahah. Ja svoju sreću nosim sa sobom. (Vadi dva ručna topa, lascivno trlja cevi jednu o drugu) -Ovo su Anica i Danica. Anice i Danice, ovo je Mika, linijski. Recite ćao....(ženskim glasom) Ćaoooooo!!! (malopređasnjim glasom) Pozdravi se Miko,dame su tu. -Jesi poludeo, Bane...Koji ti je bre...Koja Anica... -POZDRAVI SE!!! Ili sutra neću da te branim od seljaka u transu sa vilama. -Ćao Anice. Ćao Danice. Divno izgledate večeras...
