ivana93

Eufemizam za seksualne odnose.

Ona:"Šta ćemo da radimo večeras?"
On:"Prazna mi je gajba, pa sam mislio da organizujemo neko druženje..."

RDReservoir dog · 20. apr 2011.💬 61245

Prokletstvo koje najbolje razumeju oni koji su se rodili i odrasli u nekom manjem srpskom mestu, pedesetak kilometara od prvog većeg grada. Rođenjem osuđeni tu da žive (bar do 18. godine), stanovnici tog mesta prokleti su ovom kletvom ni krivi ni dužni.

Prokletstvo malog mesta (u daljem tekstu "PMM") odnosi se na one koji su ceo svoj život proveli u njemu, bez odlazaka, oni su tu pošli u školu, našli prvu devojku, završili školu, zaposlili se, oženili i ostarili tu.

PMM je razlog zašto svoju bivšu devojku ili momka moraš da sretneš bar jednom u dva dana, hteo ili ne. PMM te osuđuje da svaki dan, hteo ili ne, provodiš u društvu istih ljudi, da kupuješ kod istih trgovaca, da srećeš iste ljude i da pričaš o istim ljudima. PMM je zaduženo da proširi najnoviji trač i rekordnom roku, upravo zato se u tom mestu uvek zna ko ima novu devojku, ko nema (više) devojku, ko se kim posvađao, ko je umro, a ko je dobio dete.

Svako malo mesto, ima svoju glavnu ulicu, zatvorenu za saobraćaj i prepunu kafića u vreme leta, a praznu i tihu u vreme kada deca idu u školu, a matorima ne pada na pamet da izađu iz kuće, tj. uglavnom zimi i u jesen. U toj glavnoj ulici sve se zna. Zna se ko sa kim i gde sedi i pije kafu, ko sa kim izlazi da šeta. Svaki par iole malo vredan pažnje se šeta tom glavnom ulicom od prvog dana svog zabavljanja. Prednost malog mesta je doduše to što se retko dešava da momak startuje devojku greškom, a da ne zna da je ona već zauzeta. U malom mestu se tačno zna ko je sa kim i koliko dugo. Čak iako vas to ne interesuje, vi to znate. Znate neke od najbitnijih detalja iz života ljudi sa kojima ste progovorili dva puta u životu, zadnji put kritikujući kišu dok ste čekali red u lokalnoj pekari.

Malo mesto ima bioskop, glavnu ulicu, gomilu kafića, par supermarketa, nekoliko banki, par visokih zgrada, osnovnu školu i lokalnu gimnaziju, kao i ostale državne i opštinske institucije što je uglavnom sve što vam treba za normalan život. Ipak, to je retko kome u tom mestu dovoljno, te srednjoškolci i studenti prvom prilikom beže u prvi udaljeni veliki grad gde upisuju školu i gde se napokon prilikom upisa fakulteta sele i izdaju sobu.

Oni drugi, koji su tu rođeni, ali su se nešto ranije preselili u neki veći grad i tamo odrasli, rado se vrate u svoj rodni grad kako bi opet slušali lokalne tračeve i družili se sa ortacima iz detinjstva. Tamo je sve blizu i sve je na dohvat ruke.

-Blago vama čoveče, kako bi ja opet živeo ovde, sve vam je tu. Centar na pet minuta, teren za basket iza ćoška , sve ti je ispred nosa.
-Monotonija bre, znao bi da si ovde svaki dan, ti dođeš jednom u mesec dana i presediš ovde leti.
-Misliš, kod mene u većem gradu nije monotonija? Ovaj grad bar ima dušu.

Super moć koja dozvoljava većini žena da u kofer u koji bi ti jedva nagurao 3 majice, dva peškira i pribor za brijanje, one uspešno stave pola svog života, i još kusur preko, da se nađe.

Za muškarce koji nemaju taj talenat (99% muške populacije), pakovanje prestavlja fizičko-psihički (malo više fizički) trening koji podrazumeva naguravanje odeće i raznoraznog pribora, tako da na kraju dva dela rajfešlusa jedva sklope kraj sa krajem.

Veliki broj pokušaja muškaraca, neiskusnih pakera, da samostalno spakuju svoj kofer završava se tako što se majka/žena/sestra/baba zamoli da obave dotični posao.

-Kevo, aj pomagaj, molim te, nekako sam ugurao jedan deo, ali ovaj ostatak nikako da stane, nema mesta. Daj još jedan kofer.
-Još jedan kofer? Pa jel si ti zglajzn'o? Daj 'vamo to.

Desetak minuta kasnije

-Pazi ovako: Ovde u ćošku su ti 10 majice, donji veš h15, dukserice h10 i pantalone h5; sa strane sam ti stavila neku hranu, imaš tu 5 tegli ajvara i par domaćih pogača, ako ogladniš; ovde u ćošku su ti dve jakne, jedna rezervna; ovde u pregradi su ti užad i konopci, imaš tu i ašove za penjanje po planini.
-Do'ro bre kevo, ne osvajam Himalaje, idem na nedelju dana na faks.

Da se razumemo odma', razume se da neki ljudi imaju problema sa metabolizmom, krupnim kostima, sporim želucem (ili brzim, kako god) i sličnim stvarima, ali po nekoj slobodnoj proceni možemo reći da je razlog za gojaznost 90% ljudi zapravo neumerenost u hrani i piću, i to pogotovu u ovom prvom. Dakle, pasuljčina za večeru, kilo 'leba dnevno u proseku, hasanje mesišta iz kuvanih jela kao da sutra ne postoji, gazirani sokovi, masne pljeskavice sa gomilom priloga i slično. Vole ljudi da jedu, jebiga.

E sad, svako od nas je milion puta u životu prinuđen da jede "u javnosti", sa ortacima i ortakinjama po raznim pljeskavdžinicama, picerijama, kafanama i ostalim ugostiteljskim objektima namenjenim strikno za žderanje. Oni koji su na svoju liniju ponosni, ili ih za nju boli uvo, u toj situaciji ješće kao što to i inače rade. S druge strane, oni koji od razgovora o svojoj težini beže k'o Velja Ilić od hrane koja ne sadrži barem 50% masti, u tim situacijama uglavnom glume nezainteresovanost ili pak striktno odbijaju hranu, ispadaju licemeršine nivoa Pižona kad kaže da je sam sastavljao spisak za prijateljsku sa uvek neugodnom reprezentacijom Sao Tomea i Principea.

Aj ovako, vraćaš se s društvom sa svirke, ili sa bilo kog provoda koji je zahtevao makar minimalnu fizičku aktivnost u vidu klimanja glavom. Umorni ste i gladni, pa je red da se u pola noći bane u neočekivanu posetu nekoj random pljeskavdžnici. Normalan, umoran čovek će tom prilikom u cilju zadovoljavanja sopstvenog želuca uzeti nešto tipa "gurmanska pljeskavica punjena rolovanom piletinom i umotana u slaninu, pa sve to u kajmaku". Debeljan će tom prilikom odmahivati rukom uz: "Neka, nisam gladan, neću ja ništa..."

Ej bre!

Kao da ostali ne znaju da jedva čeka da dođe kući i napravi kajganu od 10 jaja sa kilo mesišta i zbirnim brojem kalorija koje dupliraju onih 2000 dnevno što stoje preporučeni na flaši koka-kole. Kao da smo jeli stiropor pa mu/joj verujemo dok nam priča da mu/joj je taj mali ponfri sasvim dovoljan za večeru, dok kevi kuca poruku da greje suljpa.

Naruči ono što će da te zasiti i na šta si najveću balu pustio gledajući meni, nemoj da glumiš Dr Filguda k'o da svi ne vidimo da ni sam ne znaš gde da smestiš tih 20 kila viška.

Odgovor na 90% ideja kako da se na sumnjiv način dođe do zarade, iliti, do kinte. Kako je prosečan građanin Srbije prinuđen da često smišlja nove načine kako da dođe do kinte, često u planove uleti i neka polu-legalna ideja.

- Brate, pazi ovako, smislio sam način kako da dođemo do kinte da ove godine odemo na more.
- Pazi, ako i dalje smatraš da je dojajna ideja da otimamo babama torbe kad izlaze iz pošte, ja u tome ne učestvujem!
- Ma jok bre, gledaj ovamo: Pera Čekić ima nekog ortaka koji može bez problema da nas ubaci da za njega vozimo neku gudru. Mislim, nije to mnogo, par desetina kilograma odvezemo do administrativnog prelaza sa Kosovom i posle...
- ...I posle se budiš u nekom podrumu u predgrađu Tirane, sa ožiljkom od kurca do miške i bez bubrega dok te neki Fatilj gleda i razmišlja da li da te proda Bugarima ili Turcima. Mrš bre!

Zakon Srbije kaže da se srednjoškolske ekskurzije mogu organizovati u inostranstvu tek u 3. i 4. srednje, tako da, eto šanse da se gomila tinejdžera prošeta po Evropi i upozna se sa blagodetima ( čitaj: odvali se od alkohola ) Grčke, Italije, Francuske, Španije ili Češke.

Ekskurziju razredni starešina najavljuje početkom godine obaveštenjem da se ide za mesec dana i da sve to košta samo četrdeset i kusur 'iljada, plus dnevnice od nekih 30, 40 evra. Na đacima je da raspodele dva gratisa, oni se međusobno pokolju oko toga, pa razredna na kraju uzme stvar u svoje ruke i podeli gratise na 20 i kusur dela. Sledi nekih mesec dana nabavljanja pasoša, vađenja viza i drkanja oko raznih drugih papira, kao razlog neznanja prilikom ispitivanja đaci se pravdaju sa: "Spremam se za ekskurziju", iako klinac samo ladi jaja dok se ćale i keva lome da potegnu veze i izvade pasoš na vreme.

Dan uoči puta u kofere se pakuju grickalice, sokovi, 15 pari čarapa, 16 para gaća, gomila majci, pantalona. Opšte rasulo u kući.

Polazi se sa nekog parkinga u 5 ujutru, noć pre toga kol'ko god da se trudiš, nema šanse da spavaš više od pola sata. Putuje se ceo dan, staje se nekoliko puta, na prvoj benzinskoj pumpi troše se prve pare - odeljenski pušači kupuju po boks "Marlbora", kol'ko da potraje prva dva dana.

Stiže se u hotel oko 8 uveče, tačno na večeru, tu će razredni starešina svima da podeli po ulaznicu za diskoteku koja je ujedno i žeton za besplatno piće.

I ETO! Napokon, posle ko zna koliko hiljada kilometara puta, vrhunac ekskurzije - prilika da se svi kolektivno masakriraju od piva, balantajnsa , Džonija ili Džeka; ćaletova prepečenica je svoju ulogu odigrala još u hotelskoj sobi. Odeljenske face noć će provesti valjajući se u svojem izbljuvku, ali to je fora , šta bi inače prepričavali svojim ortacima kući? Napije se i po neka riba, zakrljaju se neki iz odeljenja, razredne starešine ne podignu ni glas na njih, navikli su, jebiga.

I tako sve, puta 6. Kinta se sprca do trećeg dana u najk šopu, na alkohol i suvenire. Drugi dan se pije u sobi, treći dan u diskoteci, četvrti u sobi , peti u sobi, dok se šesti dan pije opet u diskoteci i to najžešće zato što se sutra pali kući.

Deca se vraćaju kući sa gomilom snežnih kugli u kojima su razni Koloseumi, Ajfelove kule i Krivi Tornjevi, razglednicama iz Paralije, sombrerovima , novim patikama i dresovima Juventusa, Milana, Olimpijakosa ili Panatanaikosa.

Kada se prepričavaju utisci redosled je: šljokali smo, šljokali, zezali se, šljokali, kupovali, šljokali, zezali se, šljokali u sobi, kupovali, šljokali. Na pitanje: "Pa dobro, kakav je Koloseum?" odgovara se sa: " Pa ništa posebno... ali znaš kak'e sam tike uz'o u Rimu taj dan, 50 evra, džabe!"

Žena misli da je neko i nešto. Mađioničar il tako nešto. Ide po veseljima i govori domaćicama da dinar može da učini mnogo više osim da donese sreću ili pomogne klincu u pokazivanju trika... može da opere ČAK 50 tanjira. Još nije utvrđena tehnika kojom dinar (novčić) pere suđe ali se pretpodstavlja da ima neke veze sa Merom. A i niko nije lud da opere 50 tanjira... odjednom.

MEMerso · 25. mar 2010.💬 23111

Kada posle fudbala na 40 stepeni po najjačem suncu dopuziš kući i poslednji atom snage daš na otvaranje frižidera kako bi popio flašu hladne vode. I sve je super dok negde na pola flaše tvoj mozak ne skonta da to nije 'ladna Minaqua već šljivka od jedno 20 gradi.

POPookie · 4. jun 2011.💬 0395

- Kada ga dobiješ ( kupiš ), prema njemu si veoma pažljiv. Očistiš mesto na stolu pre nego što ga spustiš, ne daš nikome da ga čačka, sem najboljem drugu/drugarici, koji prethodno mora da očisti ruke dezinfekcionim sredstvom, ili da ih obriše vlažnim maramicama. Taj period brige prema novom telefonu traje sve do prvog pada. Narednih par dana malo plačeš, kukaš, slušaš skenjane pesme i pokušavaš da preboliš taj kobni prvi pad. Kada preboliš, već malo popuštaš sa brigom, ali je ona i dalje na visokom nivou.
- Posle drugog pada već ti nije toliko teško, prestaješ da ga nosiš u fotroli koju si, naravno, kupio uz njega. Sad već daješ nekome i za poruku ili poziv i spuštaš ga gde stigneš.
- Posle trećeg, takozvanog " prelomnog pada " ( koji rešava bližu sudbinu tvog mobilnog ) svaki sledeći je sasvim normalan. Prešlo ti je u naviku da ti dnevno ispadne 3-4 puta. Pola razreda igra igrice na njemu, a dešava ti se i da ga zaboraviš na fizičkom.
- To je trenutak kada počinješ da razmišljaš o novom modelu koji je, slučajno, baš tih dana pušten u prodaju.

POPookie · 24. maj 2011.💬 9467