Čačanska urbana legenda o dobrim bekovima koji su potekli iz KK Borac ili KK Železničar, još je Krešo onomad govorio da mu date beka iz Čačka i centra iz lepe naše Dalmacije i tri grabova panja i on će osvojiti prvenstvo Jugoslavije, ali one prave. Sve je počelo od neumornih neimara koji su pokaraj svete reke Morave, u ovom slučaju zapadne, pazi podvlačim, sagradili halu koja važi za jednu od najnesigurnijih za gostujući tim, uz konstantu represiju čačanskih šutera koji ubacuju loptu u koš kao u kacu. Mnogi su dolazili da umoče ruku u Moravu, čak je i Čovke, slučajno, uzeo Borac za svoju filijalu, da pokuša svog patuljka da umače u Moravu, kao oni Grci u svojim mitovima, ali malo je omanuo, izgleda da je sina držao za ruke dok ga je umakao u vodu i ispade da se njegova igra svodi na trčanje i ništa više. No, kada ni to nije pomoglo on je pokušao da umoči svoju glavu u Moravu, ali ne ide pa ne ide, to je očigledno samo kriminalcu Želimiru uspelo. Još se priča da je Radmilo Mišović prilikom skok šuta bio 3- 4 sekunde u vazduhu, protivnik pada, a Radmilo sipa ko za ogradu. Kolonada šutera je izgleda redovno umakala ruku u Moravu i trpala na ovim prostorima, čak se govori da su neki tražili pelcer ruke od pojedinaca.
Sin: Jao, pa čime se drogira ovaj mali Tripković, mora da koristi nešto? Otac: Šta se drogira, pelverašu glupavi, pa on je izdanak čačanske šuterske škole. E moj glupane. pojma ti nemaš. Sin: Ma kakve škole stari, daj ne seri, čačanska škola, čuj ti njega? Gde je to?! (Udarac u predelu potiljka otvorenom šakom)Otac: E moj magarče, a Kićan, a Radmilo više puta najbolji strelac Juge, čačanski Viljem Tel, a Žele Obradović, a Radošević... e moj zelembaću, pa oni su umakali ruku u Moravu. Sin: Šta su radili, ma daj, ovo stvarno nema smisla... joj opet ovaj Tripković, ma koristi nešto 100%. Otac: Slušaj magare, bolje bi ti bilo da sam odeš i umočiš ruku u Moravu možda nešto i napraviš, vidi šta radi Savan i ona ja mali mutavi Teodosić kako dade Špancima s pola livade koš. Još je Krešo Ćosić... Sin: Ma ne opet ta priča...
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu. U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Obaviti baš veliku nuždu ili, narodski rečeno, israti se, istovariti se, iskenjati se, istroljati se, itd.
Sin (izlazi iz kupatila sa blaženim osmehom na licu): aaaahhh.... Otac (upravo ušao u kuću i primećuje osmeh na licu svog naslednika): I? Šta bi? Položio? Sin: Uuuhh, jesam, znaš koliko mi je sad lakše. Otac: Koja ocena? Koji si ispit uopšte i imao? Sin: Ma položio sam u kupatilu. Koliko je čudo, razmišljao sam da li da pustim vodu ili da ga upišem u jaslice. Majka (nešto načula, deo samo, prilikom stealth stanja): Položio, sin majkin... Otac: Šta dramiš? Srala stoka u kupatilu, džaba se raduješ, vraćaj se u kuhinju, daj da jedem, ovaj je i zaboravio na fakultet.
Idealna poza prilikom spavanja,koja se obicno pronadje neposredno pre budjenja.
Legneš malo ranije,sa namerom da se lakše probudiš.Ali tada kreću problemi:Jastuk ti nije potaman,spada ti ćebe,komšino kuče laje,komarac ti zuji oko glave,žedan si,ustanes 5-6 puta... I onda posle 4-5 sati teške borbe pronalaziš idealnu pozu! Sve se poklapa: Jastuk idealan,ćebe na mestu,komšija izudarao kuče,komarac izašao kroz prozor... Spavaš kao na oblaku,ALI,posle 15 minuta zvoni telefon i košmar tek počinje...
Iritirajuci izraz kojim stariji ljudi dozivaju mladje,kod osobe kojoj se obracaju izaziva frustracije!
prvi dan- Zdravo SINOVAC,kako ide? drugi dan- Oooo SINOVAC,sta se radi? treci dan- Pa gde si bre SINOVAC? dan x... dan xx.. Kako ide SIN...-MARS U PICKU MATERINU!!!! - Auu SINOVAC,bas si nervozan danas...
Drvena motka kojom menjaš kanale na tvu iz fotelje, kreveta ili sa troseda onda kada izgubiš ili zaboraviš da uzmeš daljinski sa stola. Takođe može da posluži i za vaspitanje nevaspitanih osoba.
- Šta ti je to na glavi? Odakle ti tolika čvoruga? - Ma ništa, udario me ćale daljinskim.
Pozicija u petorci domaćih košarkaških klubova koja ostaje upražnjena do samog kraja prelaznog roka. Domaći klubovi nakon što popune dobar deo tima izdancima beogradske i čačanske škole, poročnim veteranima i sinom sponzora ostavljaju upražnjeno mesto za afro-amerikanca sa hroničnim bolom u kurcu za rezultate ekipe. Stručni štab tada noćima pomno pregleda jutjub klipove američke razvojne lige da nađe igrača koji odgovara ovoj zahtevnoj poziciji, a da ga već nije angažovao neki bogati turski drugoligaš. Ono što ne mogu da vide na klipovima je koliko potencijalna uzdanica ima sklonosti prema opijatima, kako igra odbranu i kako šutira. Zapravo, jedino što znaju, to je da može atraktivno da zakuca. Tj. mogao je pre dve-tri sezone. Legenda veli da je ovaj neobičan izraz u upotrebu uveo Dule Vujošević, bivši trener Partizana, Crvene zvezde i reprezentacije SCG.
Zanimljiva pojava i sve češći primerak pripadnica ženske populacije zaposlenih u marketing i PR agencijama, kao i istoimenim sektorima velikih kompanija. Svakoj je zajednička gotovo ista životna priča, sa sitnijim varijacijama… najčešće u izboru cipelica.
Od rođenja su predodređene i vaspitane da budu uspešne, te se odlikuju egzotičnim imenima poput Ekaterina, Stela, Marta, Darija… Kao male su obavezno svirale klavir, a omiljena reč im je bila solfeđo. U pubertetu su se šepurile konstantno podignitim nosićima, pod omiljenom parolom da devojčice sazrevaju znatno brže od muškaraca.
Nakon gimnazije, po pravilu postaju uber-moderne cice studirajući na FON-u, ili Megatrendu, a svoj marketing i lični PR grade na tome da vole pripadnice istog pola, jer je to tako in i urbano. Velika je istina u pitanju, jer su se sigurno pijane stidljivo poljubile sa koleginicom na brucošijadi i momenat ovekovečile fotografijom.
Zapošljavaju se u kreativnim sektorima cenjenih agencija i ponosno forsiraju svoj novi specifični stajling protkan kontrastima, koji čini obavezno barem jedan uštogljeni komad odeće, koji bi odavao utisak ozbiljnosti, ali i niz šarenih, neozbiljnih. Obavezne su ljubičanstvene tašnice, ili ciklamica minđušice veličine omanjeg lustera. Štaviše, šareni HP "Seks i grad" laptop pod miškom se negde podrazumeva. Bile su jednom radnik meseca.
Njihov novi život postaje baršunast, a njihov novi dečko flafičast.
Na žalost, sve to je maska. One obitavaju u konstantnoj borbi za napretkom i boljom funkcijom. One grizu u borbi za nekom višom pozicijom, menadžerskom titulom, ili makar pišljivim igzekjutiv zvanjem. Uglavnom ne ide kako su planirale. Mrze sekretaricu koja je previše prisna sa direktorom, a rado bi mu i same poblajvale zarad napredovanja.
Udaju se iz nezadovoljstva, a obavezno zadržavaju i svoje prezime, kao da su neke tamo doktorke. Nemaju zbog posla vremena ni da naprave decu, mada i statistika kaže da se inteligentniji ljudi kasnije odlučuju na ovaj korak. A ona je pametna, jelte. Nesrećne su, svaki dan im se ponavlja. Ujedaju i histerišu samo na one sebi bliske, iako strancima i pored svega toga deluju srećno i nasmejano.
Na posletku, život im se svodi na to da sve njihove frustracije trpi onaj flafičasti jadničak, neki ženski frizer, il' šta ti ja znam čime se bavi... Mukica.
