Mamina i tatina kćerkica koja će na sve iole pametno odgovoriti sa rečima: "smaranje", "bezveze", "tovarenje" itd... samo što će to "bezveze" otegnuti pa da budem dosledan Vuku Stefanoviću-Karadžiću - to bi trebalo napisati "baaaaeeeezveeeezeee". Ali ako čuje da je neka njena drugarica smuvala rezervnog beka Vojvodine tada će reći: "brutalno", "kul", "strava", a to bi rekla kao "straWa", pošto tako piše poruke i komentare na Fejsbuku, a to su inače skoro dva glavna vida pismenosti i izvora informacija. Vrlo širok dijapazon reči, ako smem da primetim. Pućenje usana je neki neizostavan detalj koji se može videti po kafićima, Fejsbuku i u šetnji- valjda se tako slikaju i za pasoš, ličnu kartu, djavo će ga znati?.... Moderno je takodje i studirati, ali neke fakultete "za buduće lidere", "poslovne menadžerske konsultante u modi" i tako, uglavnom fakultete egzotičnih imena. Da napomenem, ukoliko nemate para, a inače ste kombinacija Bred Pita (po lepoti), Ron Dzeremija (po obdarenosti), Nikole Tesle (po pameti) i Čkalje (po duhovitosti) - nemate apsolutno nikakve šanse kod ovakve cure. Ona ne zna da kuva, ali zna da gleda telenovele. Njena lektira je čuveni "Alhemičar" Paola Koelja (nabijem ih oboje - samo nju bukvalno, a njega metaforički), ona njiga one Nives Celzijus (Farenhajt, kako li...) i naravno "Grabljivica" koju čuva kraj postera Jelene Karleuše, kao velika počast i spiritualni totem. Fizički je besprekorna, a gde i neće kad se po čitav dan trlja kremama, blajha, polira, struže, gituje i farba - sve je to O.K., ali nema "dušu"...
Da li ste primetili kako je retkost videti nasmejanu devojku, prirodnu, sa malo "viška" da bude onako "sočno", u haljini kako normalno hoda i obraća pažnju na ljude oko sebe?
Kad se setim samo kad mi je pokojni stari pričao kako je ranije mogao sesti na bicikl pa sa društvom otići 20 kilometara do susednog sela, obučeni u farmerke i "starke"... Tamo su bili na igrankama, plesali sa curama... Muvao je curu onaj koji je imao "žvaku", što se kaže, ko je svirao gitaru....
Nešto kao laptop u nizu generacija ljudi na selu kod pravoslavnih Srba. Sem primarne svrhe posedovanja evidencije svetih dana u pravoslavnom kalendaru, ovo predstavlja dnevnik u kome žitelji sela upisuju svoje ekonomske delatnosti, zgode i nezgode, sve u svemu, evidenciju bitnih stvari za domaćinstvo. Najčešće postoji jedan glavni kalendarčić koji se nalazi u posedu domaćina.
Januar, Ponedeljak 3 (Sv. Mučenica Julijana): "Mitar u3o 120 evra za prase za Božić. Do godine pomerit svoju među u njegovu stranu bar Meter."
Februar, Četvrtak 3 (Prepodobni Maksim Ispovednik): "Platijo veresiju Petru Marijansu. 100 evra dao i 3 litre rakije (one šećeruše uvalijo) i kilo i Frtalj orasa lanjskiX"
Mart, Petak 18 (Sv. Mučenik Konon): "KUPIO RIBIJE BRAŠNO ZA PRASAD. VREĆU IZPUSTIJO KAD SE VRAĆO PJAN OD STOJINE BIRTIJE."
April, Utorak 4 (Sv. Mučenik Nikon): "Kapariso 3emlje 3a obrađivat. Naplatijo 50 evra za kosit travu Milekovićima. Ko ih jebe gastarbajteri."
Petak, Juni 10 (Sv. Nikita Ispovednik): "SJEBO SE NEKI DIHTUNG NA GOLFU. ULjE PIŠALO NEMERE SE IZDURAT. MAJSTOR MEĆO NEKI OD JUGA. NISAM PLATIJO JER MI JE DUŽAN OSTO ZAONA KOLICA ŠTO MIJE SJEBO KAD JE PAMETOVO PA VARIJO AUTOGENO KONjINA JEDAN."
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Pojava po kojoj pratiš glavnog ovna u stadu, cimaš se na svaki zvuk njegovog zvona, ložiš se na istu ovcu kao i svi ostali, paseš istu travu iako je malo gorka za tvoj ukus, i to sve samo zato da te ne izbace iz stada i ostave vukovima.
Enleski bend, nastao u Birmingemu, krajem 60-tih godina prošlog veka. Dok su nagudrani štrokavi hipici i dalje svirali pop-rokić i pevali o maslačcima, slobodi, ljubavi i sličnim sranjima, ne bi li se ogrebali za parče žbunaste hipi-pičke, Ozi Ozborn je odlučio da peva o Gvozdenom Čoveku koji se vratio kroz vreme sa ciljem da sjebe ljudski rod. Pridružuje mu se gitarista Toni Ajomi, sa svoja svega dva čitava prsta desne ruke, što ga nije sprečavalo da svira najmasnije, najmračnije, mamutske rifčine, nepojmljive tadašnjem čoveku. Basistu, Gizer Batlera i bubnjara, Bil Vorda, pronašli su u Šervudskoj šumi, dok su svojim kolosalnim sudžucima brutalno razdevičavali crvenokose đavolje neveste. Odlučiše da ne čase časa, već da instantno snime album.
Muzika koju su izjarmili bila je toliko strašna i devijantna, zabranjena svim kanonima, da i je sam đavo počeo da spava sa upaljenim svetlom, u strahu da će ga Ozi skalpirati zubima i Ajomi svirati "na kraj sela žuta kuća" unazad, na njegovom dvanaestopalačnom crevu. Stoga je đavo svoj tron predao Oziju, od svog trozupca načinio najjebačkiju gitaru za Tonija, a svoje demone rasporio, ne bi li od njihovih arterija napravio žice za bas i opne za bubnjeve i potom pobegao kod svoje babe Vlahinje u Mošorin da prodaje lubenice, štrika šustikle i kolje živinčad.
Naposletku, iz njihovog dugogodišnjeg silovitog arčenja, izrodio se metal.
Po zavrsenom skolovanju, proces koji traje od 6 meseci do godine dana. Duzina procesa je uslovljena sledecim faktorima: kadar drvoseca se salje na privremeni rad u Sibir, koji ima zadatak da isece smreke povrsine 10 hektara koje potom istesterisu rucnim testerama, onda ih vuku konjskom zapregom do obliznje fabrike papira gde kuvaju drvo kako bi se izdvojila cista celuloza. Tim postupkom dobijena sirovina se cedi, pa se susi a onda se beli. Na ovaj nacin dobijen papir se rucno sece u A4 format, pa se salje kod kaligrafa koji perom divlje patke umocenim u specijalnu vodootpornu tintu ispisuje diplome.
Najfunkcionalnije pismo na svetu. Do kraja ispoštovan fonetski sistem "jedno slovo - jedan glas". Čak nisu potrebne ni kvačice (ČĆDžĐŠŽ naspram Č Ć DŽ Đ Š Ž) kao ni više slova za jedan glas (Lj Nj Dž, a ne LJ NJ DŽ ). Pismo koje se neopravdano potiskuje. Lepo je, pogotovo pisana slova. I ne, upotreba ćirilice nije odraz nacionalizma i zatucanosti, već bi bar trebala biti sasvim normalna stvar. Jel iko kaže za Japance da su nacionalisti što koriste svoje znakove???
Aa Bb Vv Gg Dd Đđ Ee Žž Zz Ii Jj Kk Ll Ljlj Mm Nn Njnj Oo Pp Rr Ss Tt Ćć Uu Ff Hh Cc Čč Dždž Šš
To je jedan mit po kome klima uređaj ne treba podešavati na temperaturu koja je više od 5 stepeni niža od vanjske (poneko kaže i 10 stepeni). To je čista glupost iz više razloga.
Prije svega klima uređaj nije prekidač koji automatski snižava temperaturu na isprogramiranu, već rashladni uređaj kome treba dosta vremena da postigne željenu temperaturu. Tako da, ako namjestimo klimu na 18 stepeni, a u sobi je 30 stepeni (a napolju recimo 35), temperatura neće automatski pasti na 18 već će se lagano spuštati, i 18 stepeni vjerovatno neće ni dostići, već će se zaustaviti na prijatnih 23-24.
Druga stvar, da bi hlađenje uopšte bilo efikasno, vazduh koji izlazi iz klime mora biti znatno hladniji od onog u sobi. Ako bismo poštovali to pravilo, pri vanjskoj temperaturi od 37, klimu bi morali namjestiti na 32 stepena! A to je gotovo sigurno više od trenutne sobne temperature. Tada bi nas klima samo još više grijala!
I sam princip rada klima predviđa da se za programirane temperature preko 30 stepeni ni ne pokreće sistem za hlađenje, već onaj za grijanje.
Ono što bi zaista trebalo uraditi sa klimom pri vrućinama je sledeće:
1. Namjestiti klimu na najnižu moguću temperaturu da što prije rashladi stan. 2. Kad u stanu postane podnošljivo, povisiti temperaturu na klimi na neku razumnu vrijednost, npr. 25-26 stepeni. Ako je napolju baš enormna vrućina (40 stepeni) onda možemo povisiti temperaturu i do 28-29. Ali i to tek nakon što je stan rashlađen, što se najbrže postiže hlađenjem na najnižoj temperaturi (mada nije preporučljivo tada sjediti direktno ispod klime)
