Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
ZaaRee
Najviši stadijum bliskosti. Na prst u dupe.
Čobanin 1: Vruće.
Čobanin 2: A.
Č1: Pio bih vode.
Č2: Nema, popili smo.
Č1: I jeo nešto.
Č2: Pojeli.
Č1: I jebo bih nešto.
Č2: Nema ništa žensko.
(Tišina. Pogled prema ovcama.)
Č1: Al' da nikome ne kažeš.
Č2: Ovo je početak jednog divnog prijateljstva.
Izraz kojim se u udžbenicima svetske istorije označava period izmedju Prvog i Drugog svetskog rata. U udžbenicima nacionalne istorije Srbije se ne koristi jer deluje zbunjujuće na čitaoce.
3... Čovjek čije su ime klinci izgovarali često i olako koliko i riječ „boem“, kad bi se sa terena preselili u kafane, ne znajući da, i za jedno i za drugo, treba mnogo više rada i odricanja. Još jedan koji se nije uklopio u šampionsku viziju KK Crvena Zvezda, i proglašen netalentovanim. Neki zbog ovakve odluke KK Crvena Zvezda Sudbinu nazivaju kurvom, a neki samo misle da je obična bolest u pitanju. Otišao čovjek u KK Partizan, i objasnio neke stvari. Nema potrebe za statisikom i brojem medalja, trofeja i ostalih kurčeva, niti je potrebna gomila novinara i komentatora koji sline za njegovim potezima, dovoljno je bilo gledati ga da bi se shvatilo koliko je veliki igrač bio. Nažalost, neki su osuđeni da poslije njega kasnije gledaju Markovića, Teodosića...
2...U prvom redu, uloga pleja je da razigarava saigrače i da ne sere previše, a velikog igrača da iskoči kad je najteže i težinom svojih muda prebaci težinu situacije u svoju korist, te izađe kao pobjednik. Sale Nacionale je to radio.
Istanbul, devedesdruga. Partizan – Huventud. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto k'o pasulj. On je to radio tako da se činilo da je samo potrebno izaći na teren i biti šampion. Od NBA zvijezda razlikovalo ga je samo što ima više kose na glavi pa je uskoro i taj problem riješio.
Devedespeta. Ukinute sankcije. Evrposko prvenstvo. Jugoslavija- Litvanija. Finale. Strp'o čovjek 20 i po koševa, trojke 9/12. Drugim riječima, natjerao Litvance da mu se previju preko koljena, skinu gaće i dobiju po guzici.
Poslije OI 1996 i srebrne medalje, otišao u Portland i ubrzo se vratio. Nakon 8 utakmica, skontao je ono što Darko Miličić još uvijek ne konta,i neće ni skontati. Želio ja da igra košarku a ne da sjedi na klupi i bude glupi Evropljanin kojeg će trener ubaciti samo kad treba nekom rame izvaliti u odbrani. Želio je da on bude taj kojeg će svi željeti da zaustave. Nije želio da Sudbinu samo nazove kurvom i odustane i uhvati se prvog šatora pod kojim pjeva Maja Marijana. On je zgrabio Sudbinu, navio je preko stola, pokido košulju, jednu ruku metno na sisu, drugom pokid'o gaće i zabio do jaja.
Cijevi pušaka još se nisu ohladile od krvavog rata, a Jugoslaviju i Hrvatsku Sudbina je natjerala opet da ratuju, srećom, na parketu. Iako smo ratom rekli šta mislimo jedni o drugima, ostao je utisak nedorečenosti koji je trebalo ispoštovati.
Rimac. Tri slobodna. 62-61. Đorđević. Uhvati čovjek loptu nekoliko sekundi prije kraja, otrči do protivničke trojke i pogodi u posljednjoj sekundi. Prosto ko pasulj.
Postao je i svjetski šampion, i trener, i na oproštajnoj utakmici pogodio trojku u posljednjoj sekundi, i mnogo toga još... I ko zna gdje mu kurva Sudbina sprema novu zamku, nije ni bitno, kladim se na njega.
1... Heroj. Ideal kojeg ova balavurdija nije dostojna, a kada to shvate, i počnu da rade k'o u rudniku, onda će od naše košarke da bude nešto.
0...Zvuk sirene. POBJEDA JEBENA!
Opis malog broja ljudi kog nekog na sahrani. Često zbog loše ćudi pokojnika za života i manjkom komunikacije sa ostatkom sredine.
-Čujem kad je umro Pera, šačica ljudi bila.
-E moj prijatelju, falio nam četvrti da mu nosimo sanduk. Srećom Mile dao traktor pa smo ga u prikolici transportovali. A kad smo se okupili kod groba tako masovni, predloži nam pop, da umesto pojanja svako od nas kaže nešto o pokojniku, jer će manje trajati.
Poznata vrsta rakije koja se u stvari zvala "Guslar", a ovo ime je prepoznatljivo u narodu, jer je njen tvorac izvesni Miroslav Živadinović Zoza a.k.a Ludi trovač. Čovek nije smatrao ništa loše ako etil zameni metil alkoholom (jebo jedno slovo), e sad što od jedne čašice možeš oslepeti, a od nekoliko crkavaš ko otrovan pacov, to je već druga priča. Zoza je uspeo ubiti 43, dok je otrovao još 56 ljudi.
Urbana legenda je da je pri loženju kazana i pečenju "Zozovače" pevušio pesmu "Poison" od Alice Cooper
- Gle, nema venac!?
- E, pa venac dobiješ sutra!
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Predugačko, nisam pročitao.
Autobiografski pečat koji je nalazio svoja mesta u sveščicama i rokovnicima i koji je podsticao želju za pisanjem, otkrivao talente i predstavljao skriveni kutak emotivnog pubertetlije. Disciplina koja gubi svoje poklonike i koja će u budućnosti gotovo nestati ili zadržati par zaljubljenika koji će beležiti neke nove događaje, a pisaće je oni u kojima je ostalo bar trunke pismenosti.
Dragi dnevniče:
Evo ne napisah ništa već sedam dana, bila mi je tastatura na remontu, srećom pa je danas stigla...Pa prvi dan u školi je bio...kao i svaki drugi prvi dan. Naša gimnazija je tek na 35. spratu, jer su do 30. sprata kineski tržni centri, na 31. je laboratorija za nuklearnu fiziku, kabinet za fizičku hemiju, odsek za vanzemaljska istraživanja i kloniranje ovaca i krokodila. Srećom pa radi lift. Veliki je problem dolaziti u školu u septembru i to u skafanderu. Zdravstvena organizacija je izričito naredila to zbog one havarije u nuklearci u Bugarskoj. Gimnazija ko gimnazija, odeljenje ko odeljenje. Ima nas čak sedamnaest, a od toga su petorica Kineza. Imamo osam devojčica koje su mahom anoreksične i pohađaju školu za manekenstvo. E, da, na putu do škole naleteo sam na grupicu ljudi koji su nosili nekakve transparente Ko je ubio Slavka Ćuruviju, gomila omladine, mahom pijane ko guzice. Meni je delovalo kao da se snima neki dobar film, pa sam vikao sa njima, ko zna možda se pojavim kao statista. Na dedino zgražavanje, Kinezi su konačno brendirali svoj proizvod Šangaj Votku, posle godina natezanja sa Rusima. Ćale je konačno ubedio kevu da počnemo da pijemo pivo, jer je voda opet imala visok nivo žive i olova. Danas su nam opet dolazili oni Rusi, kustosi iz Ermitaža iz Sankt Petersburga i tražili dedinu Ladu Samaru kao muzejski eksponat. Deda je do te mere tvrdoglav, još jedva na noge ustaje, a kamoli da vozi Ladu. Rusi su nam ovoga puta ponudili 125 milijardi dinara i 50 ari na Marsu, ali deda ni da čuje. Povrh svih problema, ćaletu se pokvario onaj Tošibin robot za branje banana i pomorandži u voćnjaku, pa ga je odneo na remont. Mi smo zato morali ručno da oberemo ono što je ostalo banana, dok ne uhvati onaj oblak iz Bugarske i ne potruje i nas i banane.
Vesti i politika me stvarno slabo zanimaju, znam samo da je Moldavija konačno pristupila Ruskoj uniji, posle mnogo ubeđivanja i otimanja i od strane Rusa i od strane Evropske unije. Tako je Srbija ostala jedina nesvrstana zemlja na Starom kontinentu. Evo danas je i neki ministar svečano otvorio dva pogona za obradu i reciklažu ljudskog izmeta, tako da će posao dobiti puno mladih inženjera mahom prehrambenih tehnologa. Kinezi su dobili na tenderu prostor Nacionalnog parka Kopaonik za izgradnju fabrika tekstilne industrije (niko se nije ni bunio jer na Kopu već 20-k godina nije nikao bor, a i preti epidemija od najezde mutirnih pacova).
U kladionicu sam svratio tek onako, igraju se kvalifikcije za Evropsko prvenstvo u fudbalu. Odigrao sam keca na Kataloniju protiv Južne Osetije i Baskija – Vatikan od dva do tri. Što se sporta tiče, Četiri skakaonice biće održani na Andima, Himalajima, Kavkazu i Fudžijami, jer u Bavarskoj, Austriji i Nemačkoj, po rečima meteorologa, neće biti snega ni za jednog sneška a kamoli za ski skokove. Vimbldon je opet otkazan jer ponovo nije nikla trava, a glavni direktor turnira je podneo neopozivu ostavku.
Ako se nešto nesvakidašnje desi, svakako ću apdejtovati svoj dnevnik, ali stvarno mislim da nema potrebe da maltretiram tačskrin baš svakog dana. Ajd zdravo!
P.S.
E da, juče smo se ćale i ja odvalili od etil alkohola, komšija Žile je dobio blizance pa smo mu u tu čast cepali skafander. Hehehe..nismo rekli kevi.
17. Oktobar 2098.
Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.
-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu.
-Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona.
-Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto... Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri.
-Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike.
-Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka.
-Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena.
''Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše''. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč'o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine.
EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!
Ona devalvira. Jede je inflacija k'o nacionalnu valutu Zimbabvea. Nalazi se u konstantnom padu i nikako drugačije.
Koliko god čovek bio tolerantan, pod dejstvom teških lekova za smirenje ili lakih droga, progres njegovog pižđenja je neminovan.
Poruke na vratima garaže u prometnoj ulici sa malo parking mesta. Sortirane po godinama.
2004.
Molim Vas da ne parkirate ispred garaže. Unapred hvala.
2005.
Ne parkirajte ispred garaže.
2006.
Ne parkiraj ispred garaže!
2007.
Ne parkiraj zovem pauka. (Skica tarantule ili sličnog zajebanog pauka.)
2008.
Ne parkiraj stoko! Zabadam eksere u gume i lomim retrovizore! (Skica čekića.)
2009.
Ne parkiraj sve ti jebem! Zabadam eksere u glavu i lomim noge! (Skica lobanje. Crna.)
2010.
Prodao sam stan i garažu. Odselio sam se na Durmitor. Bolje mi je sa gladnim vucima nego sa vama. Dabogda vam se po ženama parkirali!
2011. (Novi vlasnik)
Molim Vas da ne parkirate ispred garaže. Unapred hvala.
"Posed" koji svi dobijemo na kraju života ma koliko bogati bili...
Pandan izrazu ispušiti, ali znatno prijemčiviji onima koji favorizuju Vajduga Loma, u odnosu na Šipu Rac. Označava ostajanje kratkih rukava, nakon iskrenog i dubokog uverenja u pozitivan ishod. E đoku!
- Mare, koji ti je? Zašto cepaš taj listić, kao jebeni Tasmanijski Đavo?
- Ma opet sam izduvao na kladži zbog jednog meča. Glupi Bordo!