Simboličan otklon od svega. Zidanje barijere od svijeta koji te je upropastio. Potez kojim daješ do znanja svom umu da si se predao. Sklopićeš oči i čekati da se desi ono što mora. Sam. Pomiren. Tih... Sklopljenih očiju.
Zašto mrtvacu zatvaraju oči? Jer mu je sve jedno. Tamo gdje on putuje, ništa se ne dobija na lijepe oči. Mada, manje je jeziv sa kapcima preko jabučica. Nama. Njemu je sve jedno, rekoh.
Onaj ko te goni ne haje za tvoje muke. Bilo da je u pitanju živ čovjek, bilo da je u pitanju onaj u tvojoj glavi. Borićeš se dakako. Svi se borimo. Neko do kraja života. I onda izgubiš. Od koga? Loše misliš. Smrt je pobjeda. Nema muka jel de?
Sklapanje očiju je pobjeda. Simbolična smrt. Samo, sklopljenih očiju možeš umrijeti milion puta. I svaki put pobijediti. Onog trenutka kad dokažeš sebi da više ništa nije važno, da mogu da ti urade šta požele, pobijedićeš. Sebe. Njih. Postaće nebitan onaj kome duguješ. Neka dođe, nek ti polomi prste. Može. Nećeš mariti za zvjeri koje ti pohode snove. Neka dođu, nek te prestrave. Na kraju krajeva, umro si. Šta mogu da urade mrtvom čovjeku?
Umro si. Sklopio oči. Sad ide finta. Naučena iz video igrica. Prosta. Otvori oči. Progledaj. Rodio si se. Po milioniti put rođen opet vidiš svjetlost. Čuješ zvuk. Osjećaš miris. Umro si a nisi satrunuo, rodio si se a ne nisi usrao pelene.
Vidiš, magija.
A sad sklopi oči, predaj im se. Pa se opet rodi i raduj se, jer život je radost. Dar. Samo je nekada teško, zato uči finte da ga zajebeš. Kao Džordž Best mutave bekove.
Best je jebao život.
јуришКг
Poslijednji put dati koš kad se negdje igra basketa ili na času fizičkog. To ispisivanje je ritual i bez njega se ne ide kući.
De daj loptu da se ispišem.
Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.
Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.
Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.
Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.
Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.
Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.
Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.
Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.
Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.
Druga po redu najbolja stvar koju devojka može da proguta ako ne želi da zatrudni.
Ulagati najminimalniji mogući napor koji je potreban da bi se preživelo. Često se svodi samo na disanje i obavljanje najnužnijih potreba i obaveza.
profesor: Dakle, ispit se polaže na sledeći način: 51 bod kolokvijum, 30 bodova prisustvo i ostatak usmeni deo koji nije obavezan.
Ja: A jel obavezno prisustvo?
profesor: Nije, ali vam preporučujem jer...
Ja: Ne bih ja ako nije obavezno. A šta treba za kolokvijum?
profesor: Od 32. do 147. strane. Samo ipak vam je bolje da budete na predavanjima zbog veće ocene.
Ja: Jok ja, meni šesca dosta.
profesor: Kolega sa takvim stavom nećete daleko dogurati u životu.
Ja: Nit sam planirao.
Neophodna, najređa tri dela slagalice u jednosmernoj partiji kvalitetnog očinstva.
Tata je tu da ti pokaže fore sa loptom i anlaserom.
Ćale je tu da te upozori na brzu vožnju i žene.
Otac je tu da mu pružiš ruku, na kraju te partije.
Kad legneš mrtav pijan na pod, počne pesma "Moji su drugovi" i ovi u voziću te preskaču.
Možda i najpravičnija (kamo sreće da je jedina takva) formulacija u našem zakonu. Ukoliko si napadnut, naravno da imaš pravo da se braniš, ali samo ako podjednakom merom uzvratiš, to jest istim oružjem. U teoriji zaista izvanredna, samo da nije te puste realnosti koja nam smeta da uživamo u svom nadrealizmu i proklete prakse. Bilo je polemike da se ukine posle slučaja dede od nekih 70-80 godina koji je potegao utoku na nožem naoružanog provalnika od 30 godina starosti i zaglavio robiju, ali nije došlo do izmene jer bi prava lopova bila narušena. A to ne smemo da dozvolimo da se desi!
Ne, kad provalnik upadne, bićemo civilizovani kao Atlantiđani. Samo da voda ne nadođe, majkumu...
- Dobar dan. Srećan rad. Kako ide?
- O, dobar dan, hvala. Evo teško, mučim se sa ovom bravom već dugo. Obično to brže odradim, ne znam kako ovo ovako... Da l' je ovaj lik lud ovo da montira.
- Ja se zaista izvinjavam što Vas uznemiravam u poslu, ali da niste Vi slučajno provalnik koji upravo pokušava da obije moju kuću?
- A, ovo je Vaša rezidencija? Oprostite, nisam znao, primite moje iskreno izvinjenje za onu formulaciju u vezi brave.
- Nema veze, to me žena naterala da montiram, ja nisam bio za to. Znate, i ja se sa njom mučim. Bravom, to jest, mada ni žena nije daleko od te tvrdnje, a imam ključ.
- Uh, da Vam nisam u koži! Ja to samo jednom, sada, a Vi svakog dana. Joj, gde mi je kultura? Ja sam Zvonko Kalauz, provalnik. Izvolite moju vizit-kartu.
- Drago mi je, ja sam Petar Gedora, automehaničar. Oprostićete moju indiskreciju, ali da niste slučajno naoružani?
- Ah, ne, ja sam fini gospodin provalnik, samo otuđujem Vaše stvari. Jedino ovaj pajser, ako se računa...
- Jao, pa nemam pajser pri ruci da se sada fizički obračunamo. Jedino ako biste me pričekali da trknem do podruma, imam tamo jedan, pa da počnemo.
- Naravno, nema problema. Ne uznemiravajte se ni ako je pajser rđav, primio sam tetanus nedavno. Neću morati dugo da Vas čekam, nadam se?
- Ah, pa to Vam ne mogu obećati. Da budem iskren, nisam baš najsigurniji gde sam ga ostavio, moglo bi da potraje. Ali Vi slobodno uđite, raskomotite se, skuvajte kaficu, potrudiću se da brzo dođem.
- Dogovoreno. Da pristavim i Vama kaficu?
- Uh, baš bi moglo, legla bi mi jedna onako fino. Bez šećera, moliću. Posle, ako hoćete, umem da gledam u šolju, pa kad sve to završimo, šta kažete tada na obračun?
- Vrlo rado, čekam Vas sa nestrpljenjem.
Žena koja pri oralnom seksu ne rasipa okolo.
Nađi ti sine sebi neku finu devojku, domaćicu.
Od brda odvaljena ljudina, koja jednom rukom sječe stogodišnje hrastove, a drugom jede vrelo prase direktno sa ražnja.
- U jebote, koliki čovjek suncetipoljubim! Ovaj jede prase sam.
- Buraz, ovaj kad se rodio tata ga izveo iz porodilišta za ruku, dok mu je mama ostala ležati još deset dana.
Katanaćo. Ne primiti gol. Prepustiti posed lopte. Ne upuštati se u kontre. Igrati bunker. Na gol manje.
Ređati poraz za porazom, uz poneki remi. Osuđen na ispadanje, na propast. Na poslednje mesto u beton ligi.
Biti zadovoljan sa 0:1, jer, zaboga, moglo je biti 0:3.
A samo se poraz pamti, gol-razlika se ne računa u životnoj utakmici. Revanša NE-MA!
Ofanziva je bila u punom jeku. Praštalo je na sve strane. Više nije bio siguran sa koje strane doleću granate i meci. Zario je glavu među kolena i jednom ruko čvrsto pritiskao šlem. U drugoj je stezao brojanicu.
''Samo da prođe, samo da prestane'', mislio je. Ljudi su vikali, bilo je prometno u rovu. Učinilo mu se da se njemu neko obraća, ali, u magnovenju, nije razaznavao reči. Dugo su bili na ovom položaju i u rovu se osećao sigurnim.
U međuvremenu, kapetan je naredio napad i najednom je ostao sam, još čvršće stiskajući brojanicu.
Njegova četa je izvršila juriš, bila odbijena i sada se već, desetkovana, haotično povlačila. Vojnici su preskakali rov, prvo manja, pa onda veća grupa. Zvuk borbe je bivao sve slabiji, dok sasvim nije iščezao. Ne zna koliko je prošlo pre nego što se konačno usudio da se uspravi.
Miris ilovače pomešane sa mirisom sveže krvi je postao nesnosan i poželeo je da što pre izađe iz te žive grobnice.
Gore, na ledini, sve je izgledalo drugačije. Skidajući šlem i otresajući prašinu sa lica, na horizontu je ugledao veliki hrast. ''To mora da je zapis'', pomisli, i podiže pogled ka vedrom nebu. Udahnu duboko, te zatvori oči. Nije više mislio ni o čemu.
Da jeste, primetio bi neprijateljski pozadinski vod koji je pratio svoju jedinicu u nadiranju. Krupni kuvar je opalio kratak rafal iz šmajsera.
Dok je nekontrolisano padao natrag u rov, imao je vremena samo za jednu misao:
''Šteta što ranije ne izađoh iz rova. Dan je tako lep. Bio...''
Kad propustimo lika iza nas i idemo za njim ako bude murije da njega lape.
