Prilika da učenici ogluve i ostanu bez glasa. Za nastavnike je to prilika da dobiju nervni slom i nešto para.
Najčešće izgleda ovako:
7:00- Svi stoje ispred autobusa i psuju vozača jer neće da otvori vrata.
Pola sata kasnije sledi serija mahanja kroz prozor i slanja poljubaca roditeljima i ostaloj rodbini.
8:00- Vozač se konačno smiluje i krene usput puštajući turbo folk i svi skaču na noge.
Nastavnici prvih deset minuta (u najboljem slučaju) vrište na učenike da sednu na svoja mesta, ali onda vide da od toga nema vajde.
U nekom momentu neko kreće da jede pa su svi gladni, kreće razmena maminih pita itd.
Kada su završeni svi obilasci manastira, pećina i kuća za taj dan kreće se prema hotelu.
U hotelu nastaje rasprava oko toga ko će biti sa kim u sobi iako je to već bilo odlučeno pre jedno tri meseca. Do sobe (koja je na 8 spratu) se može stići jedino stepenicama jer je lift, naravno, pokvaren.
Kada su svi miševi, zmije i bubašvabe izbačeni iz sobe ide se na večeru. Za večeru obično ima salata sa paukom, živo meso i hladni pomfrit.
Pripreme za diskoteku traju satima. Devojčice izgledaju kao da su plivale u puderu i nešto su porasle. Dečake nije briga na šta liče, svakako će do kraja večeri ostati bez odeće.
Po povratku iz diskoteke svi se uvlače u pidžame i počinje jurnjava po sobama, hodnicima , skakanje sa terasa i muvanje. Spava se najduže dva sata.
Sledeći dan izgleda skoro isto, samo što učenici izgledaju zombirano, ne znaju gde su i spavaju u autobusu.
Kada je autobus blizu škole počinje mahanje nesrećnim prolaznicima koji se pitaju iz koje ludare su ovi izašli.
Kući se spava jos tri dana.
kruzz7
Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
Poslednji pokušaj nekrofila da se izvuče.
Rođen je u seoskoj porodici. U ranoj mladosti se istakao kao junačan i drčan mladić, poznat po tome što je rukama ubio vepra u 6. godini života. Kad je malo odrastao, radio je u kamenolomu kod mrskog kapitaliste. Tu je video svu bol i nepravdu koji vlada u sistemu gde je čovek čoveku vlasnik. Sa 15 godina ga žandari teraju u zatvor, jer je lopatom istukao zlog kapitalistu koji je poštenim radnicima zakidao od plate. Kada je počeo rat,on se sa 18 godina pridružuje narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije i njenom vođi, Maršalu Josipu Brozu Titu, najvećem sinu naših naroda i narodnosti. Istakao se silnim junaštvom u narodnooslobodilačkoj borbi:
-Na Sutjesci je sa šmajserom u kome je bilo pola metaka u šaržeru i dve kašikare samostalno pobedio celu neprijateljsku diviziju, da bi potom kupio i iznosio ranjenike pod teškom artiljerijskom i mitraljeskom vatrom kroz minsko polje. Kad je preneo sve ranjenike hvatao je bombe koje je okupator bacao i vraćao mu ih nazad rečima: Nosi ovo Hitleru i Paveliću!
-Igmanski marš je prešao bez košulje i čizama, čizme je udelio promrzlom kuriru, a košulju udelio drugarici partizanki. Vatreno je bodrio drugove partizane da istraju u borbi protiv mrskog okupatora. Kad su se partizani odmarali pored vatre, on je sedeo u snegu, svoje mesto je ustupio ranjenom drugu.
-Na Kozari je dual-vieldovao dva mitraljeza marke MG-42, i sa njima je žestoko raspalio po okupatoru. Sa njima je i jurišao, prvi ispred svih, na neprijateljski bunker.
-Na Drvaru se istakao hedšotovanjem padobranaca, eliminacijom cele čete jednom granatom, iskakanjem pred metak koji je bio ispaljen na druga Tita, i junački individualni juriš na nastupajuće trupe sa odlomljenom bukvinom granom u rukama. Ovaj njegov juriš je ostao zabeležen od strane mladog američkog izveštača imena Džordž Lukas,koji se slučajno tu zatekao,i kasnije iskoristio te fotografije i zapise kao inspiraciju sa stvaranje Džedaja.
Njegova pogibija je bila veliki pogodak za narodnooslobodilačku borbu. Svi partizani su plakali, a priča se da je čak i Maršal pustio suzu, mada to verovatno ima veze s tim što mu je mušica uletela u oko.
-Poginuo je razbijajući nemačko-italijansko-ustaško-četnički obruč koji je opkoljavao njegovu jedinicu. U prvom jurišu mu je granatom otkinuta noga. Međutim, on se nije predavao,nego je uzeo štake od bolničara i krenuo na okupatora naoružan štakama. U tom jurišu mu je bomba otkinula drugu nogu. Drugovi partizani su ga uzaludno nagovarali da odustane, on je naredio da mu daju kašikare i šmajser u ruke, i da ga nose napred. Zamalo da se probiju,kad se pojaviše tenkovi koji odbiše partizane nazad. On je ostao napred ,pucajući na mrskog okupatora. Eliminisao je celo krdo četnika naoružanih barjacima, satarama i ražnjevima.Jedan Kraljevski Tigar je krenuo ka mestu gde je on ležao,heroj zubima otvara poslednju kašikaru i baca je pod Tigra. Tenk je uništen, a vozačev leš ispaljuje projektil koji uništava čitavu četu neprijatelja (rigor mortis) Heroj izdiše, pošto je u njega ispaljeno više metaka nego što je Cigana na Zelenjaku. Na horizontu boje krvi se ukazuje lik Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina.
Nakon rata heroj je komercijalizovan, prodaju se kape, majce i vibratori sa njegovim likom, snimljeno je par filmova o njemu sa holivudskim glumcima, i dobio je spomenik u nekom gradu u centralnoj Srbiji.
Uobičajena fraza koju koriste tinejdžeri,kada žele da kupe cigare.
Tinejdžer:Dobar dan,može jedan Malboro crveni?
Radnica:Ne prodajemo cigare maloletnicima.
Tinejdžer:Da,ali nije za mene.Poslao me ćale.
Jeftini domaćini! Prilika da za 200-250 eura letujete kao carevi!
U Bugarskoj: Gospodaru, da li želite da vam popušim kurac?
U Crnoj Gori: Nemamo vode za tuširanje posle 12...
