-Nikola, tvoj komentar na večerašnju utakmicu? -Protivnik je bio odličan, njihova igra je bila za respekt, ali mi smo dali 110%, ostavili smo srce na terenu, publika je bila dvanaesti igrač i mislim da smo zaslužili pobedu.
-Tvoj pogled na dešavanja na Bliskom istoku? -Protivnik je bio odličan, njihova igra je bila za respekt, ali mi smo dali 120%, ostavili smo bubrege na terenu, publika je bila dvanaesti igrač i mislim da smo zaslužili pobedu.
-Koliko misliš da su Frojdove teorije psihoanalize uticale na pojavu nadrealizma? -Protivnik je bio odličan, njihova igra je bila za respekt, ali mi smo dali 130%, ostavili smo dvanaestopalačno crevo na terenu, publika je bila dvanaesti igrač i mislim da smo zaslužili pobedu.
Status kvo. Naratorsko podvlačenje crte i pravljenje preseka stanja koja često baca u rebus sagovornike kao publiku koja vidi neka nova lica u emisiji Lee Kiš, dok grickaju stiropor koja im se dele za svaki aplauz.
-Ruke u vis bre. Ovo je pljačka, vas dvoje tamo na pod odma', a ti srce moje uzmi ovu torbu i pakuj pare. Gde si bre Ćomi takme, ulazi više, ne mogu sam ovo i gledaj na ono dvoje što sede, sumnjivi su mi. -Važi tebra, e, vas dvoje tamo, nači ćutanje, nači nema mrdanja sad. -Izinite, uh, gospodo ako mogu čašu vode da popijem nešto mi nije dobro, muti mi se... -Gle ovog, pade. Ajde bre Ćomi šta si se zaledio, vidi jel živ, puls, ovo ono. Tebra tačno sam znao da mora neko sranje da bude, šta mu krljaš jezik majmune, rekoh da mu puls proveravaš, ne da džaraš krajnike Bož' me oprosti. -Ma tebra gotov je ovaj. -Jel si siguran? -Ma da bre, viš da se ne cima lik. -Ma pusti to, proveri mu puls. -Mrtav je kažem ti, Pinokijeve palačinke mi. -Au tebra, koje sranje, a puls? -Zajebi puls, oš da ga overim za ne daj Bože, a i tike mu nisu loše.
Muški izbor od dva moguća kad život čoveka sabije u parter.
U tom momentu kao da je sav svet gricka kokice u publici i sve su oči uprte u čoveka pred kojim su dve opcije. Prva, kako se treba: naći fino, pedantno rešenje: kupi izlaznu kartu iz papazijanije, u zamenu zgazi ponos da guzicu sačuvaš, obraz smotaj pod mišku, sagni glavu i arivederči. Tu je drugo, kako se mora: pokaži zube, ponos ti je samo ostao, sve drugo si dao, uzeli su ti, ili možeš da izgubiš, inat neka proradi pa da se zakrvavimo – najverovatnije gineš, ali makar nisi pička, a ako preživiš, imaćeš makar o čemu pripovediti posle.
Izbor između ova dva deli granicu između muškarca i ziceraša. Muškarac živi sve vreme, kad se mora gine sa prkosnim osmehom Džejmsa Dina dok je jurio u poslednjoj vožnji Poršeom 550 Spajder, priča o njemu ostaje; ziceraš propuže kroz život, skrivajući se po marginama od utvara svojih strahova, uvećanih lupom kukavičluka.
Pazi one sirovine što su se namrštili, ne možeš ljude ubediti da nismo gledali one tri starlete Vikom orkestra koje su doveli sa njima... Došaptavaju se, sve mi se čini da će da nas šibaju.
Vidim.
Bokte, da izginem u rupi gde vuci spavaju koze analogno, koja mizerija od sudbine da te čovek pita. Da zaginem od ruke čoveka koji je uhvatio gospođu u rivirz kaugrl na meni, potpisao bih odmah, makar bi se imalo šta posle pričati. O, jebali me ovi tvoji hipster seoski vašari po pripizdinama, i ludu glavu kad pristadoh da dođem sa tobom. Šta ti kažeš da im se mi izvinimo, i kažemo da nećemo više? Jebiga, kažemo, zanele nas tri djeve nesvakidašnjom lepotom, pa živi smo ljudi. Našle nam slabu tačku, jebiga kad im šljokice šljašte k'o luster crnom leptiru iz pesme Ju Grupe. Obećamo im da nećemo nikad više, rukujemo se, platimo piće njima i raviojlama i brišemo?
Hm, drama kvin, da ja tebe nešto pitam... Je-si-li-ti-lud?! Da se izvinimo što su oni utripovali da im gledamo one tri, da li su ženske ne znam neka bude da jesu za potrebe diskusije i zbog opšte kulture, ženske što su doveli sa sobom? Idemo mi na njih, iza nas je zid bez prozora. Teoretski: - ti i ja možemo samo napred, praktično: – možemo i na pod, potencijalno: - ne bih ni da isključim mogućnost da će da nas okače za luster-ventilator. Kakogod, ovako izvesno dobijamo batine, ali, jebemu mater, makar ne priznajemo da nam se se sviđaju one tri ljančasterke – njih tri, sveukupan bilans: šesnaest zuba, dva paklića Morave bez filtera, kvadrat vrcaljkom razmazane šminke i jedan termofor pod pazuhom. I ti bi da priznaš da si gledao u njih? Imaš li ti imalo ponosa, ali imalo?
Jebiga, pa tu si u pravu.
To ti kažem. Idemo mi na njih, ne što se treba, nego kako se mora. Ako preživimo, makar pišemo memoare i boli nas kurac. Kad ostarim, lepo turim unuka na krilo, pijem kuvano vino i pričam mu kako sam se šibao sa čitavim zaseokom, odeljenje drvno-prerađivačke industrije, specijalizacija: letvice i bukove grede. Pazi, evo trče međedi! Prvo sad da nazdravimo po jednu čašicu kruške kao džentlmeni, a sad sad vataj flašu i pepeljaru u ruke, zagrađuj astal, formacija katanaćo!
- Slikaj nas, matori, blic uključi, ej! - Oćete u portret ili lendskejp, brate? - Sad u portret, matori, a kasnije, Bože zdravlja, možda bude i lendskejpa! - OPAAAA!
Izlizana snobovska floskula kojoj pribegavaju autori čiji je talenat za pisanje ravan pigmejskom talentu za košarku. Drugima rečima, uglavnom ga koriste dobitnici Noblicine nagrade za književnost. Problem je što ga sve češće koriste i mnogo kvalitetniji pisci i autori umesto takođe iritantnih izraza poput dolepotpisani ili moja malenkost. Uopšte nije bitno koliko je ono što si napisao glupo, nije bitno što vrišti od besmislenosti, samo na što više mesta u tekstu ubaci pisac ovih redova i svi će znati da si tako jebeno pametan. Fak jea!!!
Pisac ovih redova je odgledao par epizoda Viteza Koje, pojeo za doručak porciju pastrmki i pirana sa roštilja, a zatim je, usled povišenog nivoa estrogena obučen kao rimski legionar drkao na Ejpril O'Nil jedno po čuke. Posle drkanja, pisac ovih redova je za ručak smazao rebarca u sosu svojom moćnom čeljusnom drobilicom, a zatim se zavalio na otoman i do besvesti slušao i pevao čuveni hit Mlad čobane, kad u frulu sviraš. Pisac ovih redova je tako jebeno kul! Al' zamalo.
Imati susret sa nekom osobom ili predmetom, bilo nam to prijatno ili ne.
- Brate, ovo je moja sestra od tetke, inače aktuelna mis Šumadije i Pomoravlja. - Hmmm, da mi je neko rekao da ću imati čast ne bih mu verovao. (rukoljub) - Nismo se sreli ranije? - Da sam video ranije ovu lepotu, sigurno bih zapamtio. ---------------------------------------------------------------- - Jesi li probao pljeskavicu sa eurokremom? - Mislim da nisam imao čast.
- Tata, vidi kako je sneg pokrio njive! - Vidim, svugde jednako i ravnomerno. To je dobro za žito... - Prava šteta što ga gazimo ovako, kad bi bar mogli da ne ostavljamo tragove iza sebe... - Eh, dušo moja, to je sve što ostavljamo. Na proleće će sneg da se otopi, nestaće tragovi, a žito će početi da raste. U leto ćemo ga požnjeti, na jesen obrati voće i povrće, do novog snega i novih tragova... - A dokle tako? - Doveka. Sve dok jednog dana ne bude ni nas, pa ni tragova. - Voleo bih da je uvek sneg. - Zašto? - Pa da nam tragovi večno ostanu. - Uči ti sine školu. Budi svoj čovek, ima snegova gde se tragovi lepše ostavljaju i duže traju.
Neophodna stvarčica za vozače u nadolazećem zimskom periodu. Mogu da izmišljaju kojekakve sprejeve i tečnosti protiv zamrzavanja stakala, ali bez mehaničkog uklanjanja nema dobre vidljivosti. Nekad je to bio omot od kasete, danas se CD dobro pokazao, ali suština je da strugač obično improvizujemo od priručnih sredstava, jer se po pravilu ne setimo da ga kupimo, sve dok nam ne zatreba.
-Jao deco, hvala što ste bili. Da vam spakujem malo pice za poneti? -Ajde stara, to se i ne pita, nego se pakuje. Jel tako zete? -Aha... -A i steglo je napolju, trebaće ti. He-he!
Grupa matoraca koji cirkaju ispred trafike dok se ne pikasiraju. Kad se dovuku kući (ako je ne promaše)-zaspe kao mrtvi i svako jutro im je kao da su vaskrsli.
-Druže, provali ove matorce što čuče ispred trafike, jebote, nije ni 4 popodne, a već su trešteni!
-Aaaa, Isusova garda? Viđam ih ja stalno, likovi piju dok ne pocrkaju, pa kad vaskrsnu onda nastave...
Marketinški trik koji nije zaobišao ni najstariji zanat na svetu, dokaz da sve ide u kurac kad i za pičku ima kusur.
- Plaćanje, kao sto znaš, unapred, 1999 din. - Ok, evo... (vadiš dve crvene) - Ali ja nemam kusur da ti vratim, može li žvaka? - Ne može žvaka, sestro, nego će odradiš taj dinar, jebala vas globalizacija.
