Koliko puta ti se desilo da kada čuješ ovaj zvuk u gradskom prevozu, počinješ da se hvataš za telefon u nadi da tvoj telefon zvoni? Koliko si puta dobio lakat od nekog oko sebe zato što taj isti misli da je njegov telefon zazvonio? Kada bi podigao pogled video bi da svaki drugi trenutni stanovnik busa poteže za džepom sa istim razlogom kao i ti. Svi imaju istu melodiju. Istu. Svi. Isti.
Bojiš li se da promeniš melodiju kako te ne bi drugi osuđivali? Bojiš li se da promeniš mišljenje, jer nije opšte? Jer ne misle svi tako?
Naravno, lepo je u sredini jer je toplo. U gužvi ljudi. Međutim svako mišljenje je bolje nego nikakvo. Ili nametnuto. Ili ćeš do Sunca ili do pakla. Tamo je toplo takođe. Čak i toplije.
Ipak, kad bolje razmislim, možda je bolje da tamo ostaneš. Jer, što više ljudi ima u sredini, toliko je lakše se odvojiti. I biti primećen. Bolje po mene. Ali i po one koji nameću mišljenje sredine. Što više ljudi stoji na dasci njegovih mišljenja, to je taj stabilniji iznad provalije. Jer živi od tebe. Od mediokriteta koji stoji u mestu.
Česta pojava kod muških jedinki gde se svakog jutra pitate da li se ispišati k'o čovek, ili ga izdrkati k'o majmun.
Često mi se desi da se probudim sa kamenom erekcijom. Možda je to zbog snova, možda zbog manjka seksa, možda zbog moje ultrapotentnosti ili možda samo zbog toga što mi se dig'o.
Keva me još od malih nogu učila da tempiram kada ću ići wc, tj. da naviknem organizam da idem da kenjam i šoram ujutru, u to doba pred školu, tako da me ne hvata "frkica" na času. Ja evo, već treću deceniju svog života kenjam čim se probudim, osim ako ne zaboravim, a volim da šoram i kenjam u isto vreme, ništa slađe.
Problem često nastaje kada se probudim sa jebenom bejzbolkom u gaćama. (onom šuntavom, što se prodaje po ekskurzijama na Kopaoniku i Zlatiboru, ima ispisano jebeno ime mesta, tipa čajetina, i predstavlja svojevrstan suvenir, pravi komad drveta koji je simbol čitave kulture toga mesta, jebena bejzbolka)
Ustanem sedem na šolju, čekam da se iskenjam dok ne znam šta da radim spreda. Dal' da piškim ili da se igram. Najčešće bih ga tako slatko izdrkao, jer je jebeno tvrd stamen i u najboljem izdanju, ali mi se u isto vreme i mnogo piški.
Onda probam da zavučem u šolju, ali teško ide (tu ide tehnika dijagonalnog šoranja u sam vrh šolje, ima negde neka definicija o tome), onda ga izvadim pa krenem da drkam, ali jebeno mi se pripiša.
Tu nastaje najgora dilema koja me skoro svakog jutra muči. Ako se ispišam, drkanje posle toga mi neće biti toliko zabavno, a i odužiće se, a ako ga izdrkam (ako uspem, a da urin pod pritiskom ne pređe u kontraofanzivu), neću moći da se ispišam odmah posle toga, zbog nesavršenosti muškarca kao jedinke. A mnogo volim da se ispišam ujutru, onako, junački.
Sve bi to možda bilo mnogo lakše da nemam tu naviku da se iskenjam svakog jutra, a pošto sam brzi kenjač onda sam već do sada obavio taj posao, ako ne ceo, a onda barem do pola, a guza musava.
Najčešće se ispišam, pošto ipak više volim da se olakšam, a onda ako imam vremena i ne moram nigde da idem, vratim se posle 10-15 min pa odradim i to drugo.
Ne znam za vas, ali ja tako. Sve u svemu, žene su blažene, one nikada nisu u dilemi.
Neprevaziđeni, neprejebivi, najukusniji, najslađi slatkiš koji sam ikada jeo. Smatram da je najbolji na svetu, iako nisam probao sve slatkiše na svetu. Jednostavno nemam potrebu da ih probam. Najbolje slatko pravi moja baba (to se podrazumeva), mada ima jaku konkurenciju u vidu nekih zavidnih, zlih baba koje ga spravljaju i trude se da budu bolje od moje babe, ali džaba im. Jedem ja tako juče teglu slatkog od jagoda (koje mi je omiljeno) i odjednom me obuzme taaaaakva tuga. Shvatim. Sve je prolazno. I tegla tog slatkog i moja baba. Šta ja da radim kad moja baba umre? Ko će meni da pravi slatko? Keva nema vremena, o današnjim karakondžulama i rospijama neću ni da govorim, one ne znaju ni jaja da isprže, a kamoli nešto složenije. Trenutno sam mnogo nesrećan. Slatko će ubrzo postati mitsko jelo.
Ukoliko slučajno, slučajno, na Vukajliji postoji neka koja zna da pravi slatko od jagoda neka mi se putem privatne poruke javi. Ja ću joj u odgovoru poslati svoju adresu kako bi mogla da mi pošalje uzorak. Ako budem bio zadovoljan uzorkom u roku od nedelju dana šaljem verenički prsten.
Ne daj Bože. Opis psihofizičke posledice koju ti ostavi kromanjonac nalik na Lurča iz porodice Adamsovih, čija ruka melje orahe i lešnike direkt za kevinu tortu. Kad tovari ugalj ne koristi lopatu jer je besmisleno to raditi, a cela beogradska Arena ga ne bi mogla zajebati u aplauzu jer probija zvučni zid. Trag koji udarcom ostavlja na licu proporcionalan je količini memorije koju ti izbije iz moždanih vijuga.
- Sale, jel se sećaš kad smo u četvrtom osnovne... - Džaba ga sine to pitaš. Njega je dočekao Mile Poklopac na volej, urnisao mu lice kao nas uranijumske bombe '99, a od prva četiri razreda seća se samo prve strane bukvara.
