To ono kad igraš utakmicu, pa misliš da ćeš izgubiti, pa daš gol ali iz teške situacije. Pa onda kaže komentator da si pobedio sebe. Ne budalo, šta to pišeš? Kakav fudbal, kakvi bakrači. On je bre dečko pobedio sebe, otišao tamo gde nije verovao da će ikada moći, daleko u nebeske visine gde se spaja bol sa uspehom. Tamo gde moraš biti lafčina da bi zakoračio. A gde smo nas dvojica, a?
Gledaš u aparat. "sine digni diplomu da se lepo vidi". Ponosan si jer si ostvario ocu i majci životni san, koji si im toliko puta stavljao na klimave nogice, prvi put kad si u osnovnoj sa Mićom Zlaticom obio trafiku u komšiluku, jer si mislio da je to pobeda. Kasnije kad si se potukao sa interventonm i završio u pritvoru jer si pijan kamenjem gađao uličnu rasvetu posle seoske slave. Ali sve je to prošlo, uozbilji si se, postao čovek, a danas i akademski građanin. Svi su oko tebe veseli danas. Otac ponosan kao sekretar centralnog komiteta u svoje vreme. Oko tebe se muva, udara po ramenu, nudi rakiju. Drago ti je. Ispunjava te neka čudna sreća, nisi ovo nikada osetio, pa ti je situacija strana i nepoznata. I treba da budeš srećan. Ali da život ne igra žmurke sa nama, onda bi to bio san. U snu nema žmurenja, tako su nekada davno rekli. Ona te muči. Nije ovda, sada kad si ceo život sanjao ovaj trenutak sa njom. Slika ti ide ispred očiju kao one reklame na vetar, što se vrte i prkose nebu. Ma šta mi vredi sve ovo, razmišljaš, ali nemaš odgovor. Tu su ljudi koje voliš, pa upijaju to kao zemlja kišu posle pljuska. Ma samo da je ona tu, razmišljaš, pa da život proglasiš savršenim. Ali nije. Prošlo je i to slavlje, prolaze dani kao vozovi. Komšija Steva je u Americi. Zove te da dođeš tamo, kaže ima posla, ima budućnosti, ima sreće. Ni u to ne veruješ, ali pakuješ se u tišini jednog dana, dok majka ponosno u suzama gleda da ne zaboraviš parče pite za usput, i sliku Svetog Georgija, krsne slave. Otpozdravljaš i odlaziš. Ponosni su kao nikada na svetu. A tebi... tebi u srcu i dalje ona praznina, ali trpiš, misliš, možda tako mora biti, jer da nema one žmurke u životu... Steva je pošten čovek, selo mu urezalo onu boru poštenja na čelu, primio te kao brata rođenog. Našao ti dobar posao, mnogi bi rekli i dovoljnu sreću. Prošla je godina, a ti si sve zaboravio. Misliš da ti je svejedno, ni glasa joj se više ne sećaš, kažeš... Uspeo si... Na aerodromu te čekaju majka i otac, ne puštaju te iz zagrljaja. Odlaziš kući, samo ovaj put srećniji nego pre. Odlaziš sa društvom da se setiš starih dana. Krvav je lebac preko bare, ali ne priznaješ to. Tebi svi zavide, ti svima zavidiš, ali i niko to ne govori. Srećeš je... Gledaš u oči, i sećaš se u sekundi svega. I glasa, i osmeha i očiju... Lepšu nego ikad. Što ste se rastali ni sam ne znaš da kažeš... Odlaziš kući pognute glave, kao junak iz izgubljenog boja, kad je glavna misao da li bi bilo bolje da je poginuo. a na vratima čujež majku kako kaže komšinici Desi, koja je došla da te vidi posle toliko vremena... " srećna sam kao krsna slava, moj je Mića pobedio sebe, uspeo je, srećan je!" A tebi posle svega je jedan pogled bio dovoljan da se sve vrati.... Jesi postao jači čovek? Stvarno, jesi li pobedio sebe moj Mićo, moj Miroslave?
Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost. Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...
List toalet papira, koji, za svaki slučaj, provučemo između guzova posle brisanja, čisto da proverimo da je posao obavljen temeljno i nema neželjene zaostavštine...
Novonastala pojava i fenomen savremenog doba. Izveštačeni kez administrativnih radnika po kojekakvim institucijama, bankarskih činovnika, kvazi menadžera, i uglavnom od osoba koje nam ne žele ništa dobro. Obično ide u paketu sa obraćanjem ličnim imenima.
-Gospodine Pajo, sedite. Jeste za kafu možda? Neki sok? -Ne hvala. Nemate vi toliko šećera da zasladite kafu koju ste mi zakuvali. -Kako to mislite gospodine Pajo? -Znate dobro kako mislim. Kredit koji ste mi uvalili izgledao je kao slamka spasa, a kad sam pročitao ona sitna slova skontao sam da ste davljeniku dali kamen u ruke. -Ali trebali ste pažljivo da pročitate uslove pre potpis... -Ajde ne kenjaj više i skini taj službeni osmeh sa lica da ti ga ja ne skidam! Isto si se tako saharinski kezila kad si mi kurac uvalila! -Ali gospodine Pajo? -I ne zovi me ličnim imenom. Nismo mi ovce čuvali zajedno. A zahvaljujući vašoj poštenoj kući, to mi sad jedino preostaje! ---------------------------------------------------------------------------------------------------- -Zdravo draga. Si umorna? Kako bilo na poslu? -Bitno da ti nisi umoran lenčugo! Ništa ne radiš u životu, samo taj daljinski šaltaš, a sitnicu neku da mi pomogneš nisi u stanju. -Ali draga, hteo sam, al bila važna tekma pa... -Jebala te tekma! Puna sudopera, u kuhinji samo prazne flaše, pikavci gde god se okreneš, u kupatilu pečurke rastu, deca na ulici rade šta im volja, gadiš mi se! -Draga! -Šta je!? -Kući si, jebote! Nisi više u banci. Skini taj službeni osmeh! Ježim se...
Osnovni uzrok drastično različitih oblika ponašanja u istim ili sličnim okolnostima.
Neki gradić u Norveškoj... 24.decembar: "Gradonačelnik pohvalio sugrađane zbog toga što su, kao i prethodnih nedelja, redovno uklanjali ledenice sa svojih krovova i čistili sneg ispred svojih dvorišta i lokala."
Grad u Srbiji... 7.februar: "Ledenica ubila ženu na Banjici" 8.februar: "Gradonačelnik naredio da se sve ledenice poskidaju sa krovova. Svaka opština u kojoj bude nađena i jedna ledenica, uplatiće u gradski budžet kaznu od 10.000.000 dinara i dobiće dve hiljade raseljenih Roma." 18.februar: "Dragi gledaoci, kao što možete da vidite, ledenice su na svakom koraku. Zato, kad krenete na posao - pažljivo i držite odstojanje od zgrada ukoliko je to moguće."
Grad u Rusiji... 21.januar 20:05h: "Još trideset ljudi udavilo se danas popodne, prilikom kupanja u zaleđenom jezeru. Po preliminarnim rezultatima obdukcije, a i na osnovu snimaka sa sajta Youtube, očigledno je da je u trenutku smrti velika većina bila u alkoholisanom stanju. Ovo je treći dan za redom da se dešava ovakva tragedija." 22.Januar 09:13h: "Gradonačelnik apelovao na sugrađane da se ne kupaju u ledenoj vodi, ili da barem smanje unos alkohola u periodu od nekoliko sati pre toga." 22.januar 17:23h: "Tridesetdve nove žrtve kupanja u zaleđenom jezeru." 23.januar 14:13h: "Policija je, pre nešto više od sat vremena, uhapsila oko stotrideset ljudi prilikom pokušaja da uđu u ledom okovano jezero. Ipak, oko dvadeset najodlučnijih i najbržih uspelo je da izmakne pažnji policije i uskoči kroz rupu u ledu. Jedan od osujećenih kupača, revoltiran, u vidno alkoholisanom stanju, napao je pripadnika policije ledenicom koju je odlomio sa krova obližnje kuće i naneo mu lakše telesne povrede. Onda je pokušao da pobegne i uskoči u jezero, ali je usmrćen nakon što su ostali policajci otvorili vatru u njegovom pravcu."
Konstrukcija kojom sagovornik pokušava da u svoje izlaganje unese neku zen-notu i doda kašičicu misticizma. Pritom je glup k'o točak, a od iskustva ima... nema ništa. Kao subjekta u ovoj rečenici trpa koga stigne. Sve kurva do kurve.
- Joooj, prodaše me Finci na tiketu, mamu im jebem onu laponsku! - Neka su kad nisi htio da me poslušaš! Fino sam ti govorio - treća finska liga je kurva, a ti ništa...
- Opet nisam uspio da izmjerim brzinu atoma! - Neće to ići tako lako! Veliki hadronski akcelerator čestica je kurva... - Šta mi ti pričaš, ti si ovde čistačica, jebote!
- Jeb'o. Platio. Zasp'o. Probudim se, kad mi nema novčanika i ručnog sata! - Tako ti i treba kad se petljaš sa prostitutkama! :pogled u daljinu: Prostitutka je kurva. - 'Ajde? Nisam znao...
Ultimativni revanšistički spust ribi koja nas je odbila na drzak način.
- Ćao. Znam da se zoveš Marina, a prezime me ne zanima, jer nosićeš moje uskoro. 'Ajmo napolje, ovde je buka. - Pali, seljaku! Otkud ti uopšte ideja da mi se takav nikakav obratiš?! - Jebiga, pogledao sam sve ribe u klubu i zaključio da ovakav samo kod tebe imam šanse.
Improvizovati. Snaći se u nedostatku alata i završiti neki posao. Pokazati kliker i dokazati da um caruje.
1 - I tu ti ja krenem u spiku sa njom. Častim je jedno piće, drugo piće, izljubimo se, malo se 'vatamo, pa sve ispočetka. 2 - I jesi kar'o? 1 - Jesam, al' čekaj polako, ispričaću ti. I taman kad sam hteo da je pozovem na kres ja se setim da su mi matorci gajbi, kola na popravci, a da su svi zavučeni ćoškovi u kraju puni pajdomana. 2 - Pa kako si je onda jeb'o? 1 - Pomoću štapa i kanapa.
Prvi srpski izum posle viljuške. Logično je da, ako smo pre svih imali viljušku, onda smo pre svih imali i deterdžent za pranje sudova. Ali, mana našeg naroda je da ne shvata značaj brendiranja, pa smo onda ispušili i za viljušku i za deterdžent.
A: "Idem bre, da osvojim Carigrad!" B: "Dule, volino pijana, opet si mi popio deterdžent za pranje sudova!"
Sistem nastao kada si prvi put nešto gadno zasrao i od tada svako tvoje sranje izlazi pred ovaj sud i ne prolazi nekažnjeno. Pored tog jednog oni ti natovare i 19 drugih sranja koje nisi uradio, ali za svaki slučaj, da se nađe. Članovi su: majka sudija, otac porota, sestra tužilac, baba javni tužilac i deda svedok odbrane. Naravno, ti uvek predstavljaš optuženog i nužno krivog. Može se desiti da te nekad deda izvuče, ako mu tada njegov prijatelj iz Nemačke nije u poseti.
Sestra: Mama, mama, on je opet pio pivo. Optuženi: Pa imam 19 godina, može mi se. Majka: Šta ja to čujem ? Pio si pivo, pušio i drogirao se ? Optuženi: Ma samo sam... Majka: I opet si bio u onoj kući gde se svašta radi ? Optuženi: Nisam bre, majke mi. Majka: U mene se kuneš delikventu ? Neće ovo proći tako lako. Baba: Ja sam čula od komšinice Mice da ti valjaš drogu i sipaš drugima tu istu drogu u heroin. I to sam ispričala Jeci i ona je potvrdila. Zar smo te tako vaspitavali ? Optuženi: Ajde još recite i da švercujem Kineze iz Japana u Češku. Majka: Ju sine, zar i to ? Milorade, šta ti misliš o ovome ? Otac: Pa, ja... Znaš, mislim... Majka: Znači kazna bar godinu dana. Optuženi: Da li ste vi normalni bre pička vama materina ? Evo pitajte dedu, sa njim sam pio pivo. Jel tako deda ? Deda: Jeste, sećam se ja 41. u rovu sa 3 nemca, a ja četnik i tako ti mi... Optuženi: Aj deda u pizdu materinu...
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
