Uputstvo za očuvavanje unutrašnjih organa na rok koncertu. Pre svega, šutka je zajebancija, a ne bitka na Neretvi. Zbog ljudi koji ovo ne shvataju, stvari znaju da se iskomplikuju.
Kada kreneš na koncert, gledaj da ne obučeš ljubičanstvenu "Slatke godine" majicu. Nije da ćeš popiti batine, kao da si na "Blejvoč" splav ušao sa "Čildren of Bodom" majicom, ali opet navući ćeš bar dvadeset odsto više martaja na sebe. Iako ne nosiš martinke svakodnevno, nemoj misliti da si pozer ako ih nazuješ za koncert. Biće pun kurac usijanih glava, koje će iste pozajmiti od brata/ortaka koji nije imao za kartu/strica koji je služio armiju u kasarni u Trebinju, sve u cilju da nekom ostave pečat na cevanici.
Kada krene šutka, prve redove ostavi klincima, kojima je to verovatno prvi koncert. Pusti da njima neko veže kičmu u čvor, svako ima svoje vatreno krštenje. Pogotovo prilikom zida smrti (to je ono kada se svi podele u dva tabora, pa nagrnu frontalno jedni ka drugima, kao na Kosovu polju 1389te), pusti naloženu decu da stanu napred, ti stani odmah iza. Još ako je koncert nekog popularnog benda, prosek godina u sali biće kao na snimanju emisije "Muzički tobogan" Minje Subote. U svakom slučaju, nemoj, ali nemoj, da pijan staješ u sredinu, i svima pokazuješ srednji prst. Kada krene brži zvuk, prema tebi će krenuti dve masivne grupe ljudi, i počistiti te kao baba Sera usrani čučavac.
Vrlo je verovatno, da ćeš naleteti na pun kurac matorih, debelih skinjara(ako je koncert Ortodoks Keltsa, sigurno hoćeš). E pa, oni tripuju da su u Nemci u Staljingradu, a da su svi oko njih sovjetski vojnici. Teraj ih u kurac, vole da mlate rukama, a ruke su im teže od kranova slovenačkih građevinskih firmi. Ukoliko naletiš na lika kome se polomljene naočare, veruj mi skloni se. Neko mu je sjebo italijanske okvire, i on više nije razumno biće. Kada te neko poklopi po čontari, ili ti zarije cipelštinu u koleno, džaba ga tražiš. Verovatnoća da ćeš ga na velikom koncertu pronaći i prepoznati, jednaka je šansi da te riba na koju si se ložio u srednjoj školi, pozove na bleju u Košutnjak. Kada te neko od zentara koje nisu ušle u šutku, zalije pivom, ne glumi Kneleta, ne hvataj ga iz zaleta za gušu, nego zalij i ti njega. Njemu je sigurno krivo više nego tebi, što će na putu do kuće vonjati na vops.
Nemoj da hedbenguješ(mlatiš glavom) u šutci, sjebaćeš jebeni vrat. Okresaćeš sa nekim arkadu o arkadu, nos će ti od udarca poprimiti oblik druge krivine na Hungaroringu, ili ćeš zabosti čelo o teme nekog šiljoglavog klinca.
Ukoliko naletiš na neke strendžere(ovde posebno mislim na Britance, jer oni celoj planeti idu na kurac), ubij boga u njima, nebitno u kojeg veruju. Ne zato što si konzervativni homofobični gedža, ili zato što su nas, mamu im jebem, bombardovali, nego zato što će ionako da pričaju da smo šabani i da su jebali naše žene. Martajom o govna! Sa druge strane budi džentlmen. Nemoj da polivaš pivom, penješ se na kičmu, divljački šutiraš devojke koje su 30 kila lakše i deset puta slabije od tebe. Nemoj da radiš ništa, što im rade ostali šabani. Ma koliko bile ziljave/fuksetine/pozerke, ma koliko ti želeo da ih jebeš, a misliš da ti nikad neće dati, imaj obzira. To su nečije sestre, a sutra će biti nečije majke. Gledaj da staneš ispred njih i zaštitiš ih, rulja će te oduzeti od života, ali isplativo je. Nikad ne znaš, kada ćeš da sretneš tu istu ribu, prilikom uplaćivanja dopune na trafici. U tom slučaju, tvoj palamar će ti biti zahvalan. Ako ima debelih, sisatih gotičarki, štipni onako kaobajagi stidljivo, po koju bradaju. Gužva je, ne zna se ko je, a i riba se neće ljutiti, još će i bradaja da joj se stvrdne.
Kada dođeš kući, dobro se ispavaj. Sutradan ćeš imati utisak, da telo treba da ti ide u rashod.
Pripadnici potkulture koja se zasniva na vožnji daske sa četiri točkića, nošenju klovnovske odeće i ukrašavanju fasada mudrim porukama tipa "sk8 or die". Srećom, u Srbiji ih ima samo tridesetak.
Penzionerski hejt prema skejterima je jedan od retkih slučajeva u kojima zdušno podržavam penzose.
Ja, vragolan, i moj deda, Šibamo skejtera palicom u rebra.
Profesionalni amater-režiser, Čovek-Brom i pronalazač najgadnijih skotova i nedozvoljenih genetskih ukrštaja ove države. Zoran Čalić pornografije.
Radni naziv filma: "Ko se prca, taj se ne koprca - urnebesna porno-komedija" ili "Gde su mlade, tu je i kara"
Scena: Soba sa drap-tapetama u cvetnom dezenu, komoda sa televizorom EI-Niš Ambasador, raspadnuti kauč sa kariranim vunenim ćebetom, ispred kauča stočić sa heklerajem i uspomenom iz Prolom-banje a iznad goblen "Kosovka devojka i Orlović Pavle".
Glumci: Sneki - ženski abortus četrdesetih godina, spržene blajhane kose u tigrastoj pripijenoj haljini i Srle - pedesetogodišnji primat - radnik "Prve petoletke" u plavom radničkom kombinezonu i pripadajućem kačketu.
Radnja: Sneki sedi na kauču i čisti boraniju. Srle se vraća sa posla, umoran. Sneki mu lascivno nudi da ga izmasira. Srle leže, Sneki ustaje da ga zajaše i pritom se raskreči i kameri pokazuje Veliki mokri lug. Masiranje, komentari "Uf, kako to dobro radiš", "Al' sam se napal'la", "Bil' se pojeb'la sa mnom 'vakom momč'nom". Skidanje i početak koitusa, pri čemu Srle ostaje u čarapama na kojima je poželjno da postoji rupa u predelu pete ili palca ili oboje. Misionarka. Dlakava guzica se kreće gore-dole. Misionarka. Misionarka. Zguza. Komentari: "Al' si razgibana k'o Milka Babović vaktile", "Ala biješ k'o sveti Ilija". Zguza. Orgazam, po mogućstvu u papirnu maramicu. Sneki poljubi Srleta ("Naradio si se momčino!" i ode da skuva po kaficu.
Još neiskorišćena domaća pretnja koja ima potencijala da zabrine neprijatelja. Par 'iljada napaljenih srpskih tinejdžera je sila koju ne treba shvatiti olako. Odmazda za najljuće neprijatelje kojoj više nije potrebna viza da bi sejala destrukciju.
Vi nama vojsku, mi vama ekskurziju. Vi vaše obučavate, mi našima damo po flajku votke. Vi vašima obećavate slavu, mi našima 5 iz vladanja. Vi vaše kažnjavate, mi naše oslobađamo odgovornosti. Vi vaše motivišete da odu u inostranstvo, naši su motivisani samom pomisli da idu u inostranstvo. Vi vaše plaćate, naši se sami finansiraju.
Evo vam spisak naših srednjoškolaca i znajte da se ne plašimo da ih upotrebimo. Ako nam ne verujete, obratite se Poljskoj, Mađarskoj i Grčkoj.
Životna priča večitog studenta. Priča između čijeg je početka i kraja smešteno nekoliko reformi visokog obrazovanja, promena vlada, predsednika i minimum dva svetska prvenstva u fudbalu.
Kako je njihovo čedo posle mukotrpne četiri godine završilo napokon tu srednju školu, ćale i keva nalaze se pred teškim izborom: Da pronađu neki posao svom sinu (ili ako je žensko, da je brže-bolje udaju) ili da ulože stotinak hiljada i upišu na fakultet. Budžet je omanuo, jer kombinacija spremanje prijemnog + toplo junsko vreme dušu dalo za basket + ortaci bez ikakvih ideja, ambicija i planova ipak bila prevelika otežavajuća okolnost kako bi se faks upisao na teret države. Dakle, ili da ćale i keva pljunu kintu, ili kafić/mešalica/karijera tegljača gajbi u lokalnom Maksiju. Klinja je čuo kako je taj studentski život mnogo dobar, te bi valjalo probati to, učiće on, časna reč.
Uz pretnju roditelja da će ga se odreći preko novina i dati kod gazda Rajka da klincima iz kraja pumpa lopte i gume na biciklima ukoliko njihovu krvavo zarađenu kintu baci na kocku, alkohol i pičke, novopečeni student odlazi u veliki grad. Pritisak uradi svoje, i on po prvi put u životu, stvarno uzima knjigu u ruke.
I paf! Desetak meseci kasnije, on indeksom maše ispred rodbine i gleda da naplati svoj mukotrpni rad. Godina je čista k'o suza. Mamin sin! Ćaletov ponos!
Sledi leto koje za cilj ima da se nadoknade sve žurke propuštene pod "E ne mogu moram da učim, znaš kako se nakupi, a neću posle da učim ceo dan kad je ispitni rok" izgovorom, što će reći, par vrelih meseci alkoholisanja, bludničenja i generalno, gubljenja vremena.
I tako je počela druga godina. Oktobar je naš student započeo sa par procenata alkohola u krvi i zapažanjem da je daleko zanimljivije da ti se u glavi vrti od alkohola nego od neprekidnog učenja. Novembar, decembar, januar, februar, mart, pa u glavi opet februar (klasično gubljenje u vremenu i totalna neorjentacija kada je datum u pitanju), pa nekako tako do jula. Bilans: Litri popijenog alkohola, hiljade i hiljade prokockanog novca, imenik pun sumnjivih ženskih imena, od kojih se i on pola ne seća, i nekako, a da i on sam ne zna kako, 2 položena ispita. Mole se keva i ćale za kintu, molba aksepted.
Godinu dana kasnije ista situacija, molba deklajnd.
- Rade bre, kaži ti meni, jel to rimsko pravo koje učiš, jel to bilo važeće pravo kad si počeo da studiraš hehe? - Ne kenjaj bre. Pa ne studiram ja 100 godina - Al' studiraš pet, i još si druga. - Šest... Znaš, ja sam dao prvu u roku! - Dao si ti moj kurac.
Pesma koja je svojim puštanjem u svakoj epizodi "Srecnih ljudi" probila ljudima mozak. Istina, nekada je bila hit, nadmašivala rejtinge Insomnije, Afrike i ostalog, da su znali za remixe u to vreme možda bi i do svetskih razmera stigla (David Guetta feat. Snežana Savić - Top op op opolska 17 + 1). Znam da nas je sve nekada zanimalo gde je ta Topolska 18., šta ima tamo, i da li Snežane "tamo ima više".
Nešnal Geografik - Topolska 18. rivajvl - Srčing for Snežana
Budući da se pričalo u seriji da je Snežana umrla baš u toj kući nakon "Srećnih ljudi", dolaze naučnici sa svom potrebnom opremom za registrovanje bioelektričnih struja i prisustva plazme u vazduhu tačno pred vrata te čuvene Topolske 18. Nemaju ključ pa se sete poznatog stiha pesme (Njena vrata samo sećanje otvara) pa se sete da su nekada posedovali prangije i pajsere, i lagano uđu unutra. Na zidu u hodniku piše "Na staroj adresi mene nema više" budući da ne znaju naučnici koja je njena stara adresa: "Idi bre Snežana u pičku materinu", a naravno njihovo neznanje se pokriva reklamama. Ulaze u sobu podstanara kad ono Snežana uopšte nije riknula. Zatiču je sa 20 drugih muškaraca, ona samo voli Gang bang. U toj sobi zatiču Aranđela, Babu Ristanu sa dildom, Simu koji opšti jedinu čašu u celoj sobi (kako pesma kaže - "i jedna čašaaaa"), Vukašina Golubovića i ostale muškarce iz serije kako je polno opšte. Misterija razrešena - Snežana gotivi Gang bang, živa je, pesma nas i dalje ubija u pojam, a serija može opet da se reprizira.
Najgora vrsta sarkazma i najiritantnija osobina u supruge. Prezentuje se pomalo podjebavačkim pitanjem, ili konstatacijom, umesto jednostavnom naredbom koju bi odma' razumeo.
- Dragi, da nisi nešto zaboravio danas? - Jel moraš stalno da mi postavljaš ta glupa pitanja umesto da mi kažeš - Zaboravio si jebenu godišnjicu, rođendan, proslavu mature, prvi maj, dan žena, da zaključaš stan, da staviš kondom pre sedamnajs godina, da vratiš mom tati onih 'iljadu evra što mu duguješ od lane, da kupiš mleko, da kurac, da palac... A do kurca više i ti i tvoj sarkazam... - Htela sam da kažem da si zaboravio naočare na stolu pa sam ti ih ponela...
Orkestar na svadbi koji popije batine jer ne sviraju ono što im se kaže.
- Alo, orkestar, sviraj Šemsu da izginemo. - Izvinite, mi ne sviramo takvu vrstu muzike. - A ne svirate? Kume, dolaz' 'vamo, sad će Plavi orkestar da nas zabavlja.
