Jedan iz ekipe: "Idem vam ja tako kroz šumu, kad odjednom ispred mene vuk… U trenutku se zaledim, i ni makac. Čim sam malo došao sebi, štura prijatelji moji, koliko su me god noge nosile. Uh kad se sjetim, jedva živu glavu izvukoh…"

Onaj s rođakom: "Ha, nije to ništa! Moj rođak kad je bio u vojsci, na straži jedne noći čuje šuška nešto… On na drum, kad ono medvjed. Ne dade se zbuniti, nego podiže kalaš bato i čitav rafal satrese u njega! Kad je zvijer pala, on za noge i u kasarnu s njim. Valjao im je sedam dana dobre meze…"

Svi, vidno iznervirani: "Aj’ mrš!!!"

Alo rođače, na stopu se zakoči! Ko ti dade dozvolu volino neotesana!

- Dolazi mi brat od tetke iz donjeg Pečenoga na osamnaesti rođendan.
- Koji? To od onog teče što se ubio k'o Hemingvej?
- Aham, čak i da je komšijin verovatno može da popije koliko nas dvojica zajedno pa na kub.

----- 2 dana kasnije -----

- Matori, moj rođak ne pije!
- :šok: :guta beta blokatore: Kako ne pije?
- Pa pije, al' sok od brusnice.

У општини...
... Ооо па гдје си рођо??? Ајде уђи да не чекаш, видиш каква је гужва!?

Alo rođače gde si parkirao ovaj krš,ajde pomeri to da izadjem.
________________________

Vidi ga ovaj rođak što 'oće da prodje kroz mene.

Lik1(susreće se sa poznanikom nakon pola godine): 'Desi rođače, šta ima, kako ti, kako tvoji?
Lik2:Ma nista rođače...dobro sam, moji isto, zdravlje nas služi da kucnem u drvo...
Lik1: E rođače, moram da žurim, imam da obavljam nešto po gradu, ajde vidimo se, čujemo se...

- Mirko ?
- Reci druže ?
- Evo sedim sa rodjakom, a on treba da nabavi drva, pa ako mogu ona sto si meni nabavio ispod cene..
- Nema problema druže!

-----------------------------------------------------------------------------------------------

- Gde si Bane, kućo stara!
- Oooo, otkud ti, kako si, ne javljaš se sto godina!
- Ma evo, tu sam kod nekog rodjaka, a on ostao bez posla, pa rek'o ako može nešto da se sredi...

- Добар дан, рођаче!
(збуњено) - Добар... дан. Ко сте Ви?
- Милутин Војводић, рођо? Ја сам твој рођак.
- А какви смо ми рођаци?
- Па је л' теби, рођо, Ружа дође неки род?
- Која Ружа?
- Па Ружа Васић.
- Јесте, то ми је тетка. Мојој мајци је то сестра од ујака.
- А ти си Иван Антонијевић?
- Јован Антонић.
- Да, Јован. Јелин и Ралетов син?
- Да.
- А Ружа Васић ти је тетка?
- Јесте.
- Е, па видиш, рођо, мени је Ружа ујна. Њен први муж Драгојло је мој ујак. Ја сам Мирко. Мало сам старији од тебе. Ја сам био пошао у први разред кад си се ти родио. Зар ме се не сећаш?
- Па не баш. Не сећам се. А и тетка Ружин бивши муж се зове Димитрије.
- Ма мој ујка Драгојло је био њен први муж, али су били кратко у браку. Димитрије јој је био други муж. Па како ме се не сећаш? Некад смо живели код ње у комшилуку. Играо сам се с тобом кад си био мали.
- Па можда, био сам мали, али свеједно ми нисмо ро...
- Немој тако, рођо. Сви ви кад се дохватите положаја, дођете мало до пара, заборављате на фамилију. Онда вам нико није род. Немој тако. Можда ћу ја у животу теби да затребам некад.
- Добро, у чему је ствар.
- Па види, рођо. Видим расписали сте конкурс, неких 5 радних места, па реко' да би могао мог сина, Микицу, да запослиш. Завршио средњу машинску школу, а после је иш'о у неку вишу пословну, али је напустио. Ал' мој Микица све зна. Уме да ради и на компјутер. По цео дан користи онај Интернет и Фејсбук, а сад ми прича да је на Вукајлији. Не знам кад је научио и то да користи. Не разумем се ја у те скаламерије, ја сам старински човек, једва сам мобилни научио да користим.
- Али нама је потребан дипломирани економиста, а не машински техничар са незавршеном вишом школом.
- Немој тако, рођо. Битно је ко ја какав човек, није све у дипломи. Нећеш ваљда да запослиш неког непознатог? Задње време дошло, не можеш ником да верујеш, а ми смо наши, род рођени. А Ружи сам ја много помогао и паре јој зајмио, гледао је као рођену мајку. Док си ти студирао тамо у Београду, твоји јој нису ни свраћали, замерили јој што се преудавала, говорили су твоји да је фамилију обрукала, цео град говорио да је курва. И за твоју сестру су говорили да је иста као тетка. Него, народ је стока, лажу људи кол'ко зину. Ружа је жена на месту, права домаћица, а и сестру ти добро знам, није лоша... Мислим није лоша као особа. Хехе... А и твоју жену добро познајем, била лепа девојка, цeо град био љубоморан на тебе кад си је оженио. Мада причаше свашта и за њу... Хехе...
- Кхм...
- Овај... Него, знаш само колико те је пута Ружа хвалила што ти школа добро иде. Много јој било криво што твоја мајка није давала једно време да долазиш код ње. А све је говорила: "Мој Иван, мој Иван..."
- Јован!
- Да, бре, Јован. Све је говорила: "Мој, Јован, злато моје, много је добар." Учини ми, рођо, макар због Руже.
- Добро, нека дође у понедељак.
- Е, хвала, рођо, жив био.

(годину дана касније)

- 'Еј, рођаче, здраво?
- Здраво. Ко си ти беше?
- Како ко? Па био си код мене прошле године да ти сина запослим.
- Ијој, извини, Драгане...
- Јован!
- Да, Јоване, ти си. Сав сам нешто смушен. Убија ме овај пос'о. Па какав је мој Микица?
- Ма не знам, нисам више у оној фирми, сменили су ме, радим сад нешто приватно. Није баш сјајно, али иде некако. Него, покварио ми се замрзивач, па рекоше ми да ти то поправљаш, па рекох, ако смо већ род, да ти то мени одрадиш, рођаци смо, нећеш ваљда да ми то наплатиш. Хехе!
- Дати кажем: част свакоме, вересија ником па ни фамилији. А и ти што не купиш нови замрзивач? Нафатирао си се ти, ниси ти сиротиња па да мораш да крпиш и поправљаш старо, лако је теби. Извини, али не знам где ми је глава од посла.
Нема везе, заборави. Него идем сад до тетка Руже, твоје ујне. Је л' да је поздравим?
- Кога?
- Па Ружу.
- Коју Ружу?
- ... (у себи: "А тако, пизда ти материна!")