rođak

- Добар дан, рођаче!
(збуњено) - Добар... дан. Ко сте Ви?
- Милутин Војводић, рођо? Ја сам твој рођак.
- А какви смо ми рођаци?
- Па је л' теби, рођо, Ружа дође неки род?
- Која Ружа?
- Па Ружа Васић.
- Јесте, то ми је тетка. Мојој мајци је то сестра од ујака.
- А ти си Иван Антонијевић?
- Јован Антонић.
- Да, Јован. Јелин и Ралетов син?
- Да.
- А Ружа Васић ти је тетка?
- Јесте.
- Е, па видиш, рођо, мени је Ружа ујна. Њен први муж Драгојло је мој ујак. Ја сам Мирко. Мало сам старији од тебе. Ја сам био пошао у први разред кад си се ти родио. Зар ме се не сећаш?
- Па не баш. Не сећам се. А и тетка Ружин бивши муж се зове Димитрије.
- Ма мој ујка Драгојло је био њен први муж, али су били кратко у браку. Димитрије јој је био други муж. Па како ме се не сећаш? Некад смо живели код ње у комшилуку. Играо сам се с тобом кад си био мали.
- Па можда, био сам мали, али свеједно ми нисмо ро...
- Немој тако, рођо. Сви ви кад се дохватите положаја, дођете мало до пара, заборављате на фамилију. Онда вам нико није род. Немој тако. Можда ћу ја у животу теби да затребам некад.
- Добро, у чему је ствар.
- Па види, рођо. Видим расписали сте конкурс, неких 5 радних места, па реко' да би могао мог сина, Микицу, да запослиш. Завршио средњу машинску школу, а после је иш'о у неку вишу пословну, али је напустио. Ал' мој Микица све зна. Уме да ради и на компјутер. По цео дан користи онај Интернет и Фејсбук, а сад ми прича да је на Вукајлији. Не знам кад је научио и то да користи. Не разумем се ја у те скаламерије, ја сам старински човек, једва сам мобилни научио да користим.
- Али нама је потребан дипломирани економиста, а не машински техничар са незавршеном вишом школом.
- Немој тако, рођо. Битно је ко ја какав човек, није све у дипломи. Нећеш ваљда да запослиш неког непознатог? Задње време дошло, не можеш ником да верујеш, а ми смо наши, род рођени. А Ружи сам ја много помогао и паре јој зајмио, гледао је као рођену мајку. Док си ти студирао тамо у Београду, твоји јој нису ни свраћали, замерили јој што се преудавала, говорили су твоји да је фамилију обрукала, цео град говорио да је курва. И за твоју сестру су говорили да је иста као тетка. Него, народ је стока, лажу људи кол'ко зину. Ружа је жена на месту, права домаћица, а и сестру ти добро знам, није лоша... Мислим није лоша као особа. Хехе... А и твоју жену добро познајем, била лепа девојка, цeо град био љубоморан на тебе кад си је оженио. Мада причаше свашта и за њу... Хехе...
- Кхм...
- Овај... Него, знаш само колико те је пута Ружа хвалила што ти школа добро иде. Много јој било криво што твоја мајка није давала једно време да долазиш код ње. А све је говорила: "Мој Иван, мој Иван..."
- Јован!
- Да, бре, Јован. Све је говорила: "Мој, Јован, злато моје, много је добар." Учини ми, рођо, макар због Руже.
- Добро, нека дође у понедељак.
- Е, хвала, рођо, жив био.

(годину дана касније)

- 'Еј, рођаче, здраво?
- Здраво. Ко си ти беше?
- Како ко? Па био си код мене прошле године да ти сина запослим.
- Ијој, извини, Драгане...
- Јован!
- Да, Јоване, ти си. Сав сам нешто смушен. Убија ме овај пос'о. Па какав је мој Микица?
- Ма не знам, нисам више у оној фирми, сменили су ме, радим сад нешто приватно. Није баш сјајно, али иде некако. Него, покварио ми се замрзивач, па рекоше ми да ти то поправљаш, па рекох, ако смо већ род, да ти то мени одрадиш, рођаци смо, нећеш ваљда да ми то наплатиш. Хехе!
- Дати кажем: част свакоме, вересија ником па ни фамилији. А и ти што не купиш нови замрзивач? Нафатирао си се ти, ниси ти сиротиња па да мораш да крпиш и поправљаш старо, лако је теби. Извини, али не знам где ми је глава од посла.
Нема везе, заборави. Него идем сад до тетка Руже, твоје ујне. Је л' да је поздравим?
- Кога?
- Па Ружу.
- Коју Ружу?
- ... (у себи: "А тако, пизда ти материна!")