Izraz koji su uglavnom koristile naše majke, kad' smo kao klinci pravili neka opasna sranja. Najčešće kad' polomimo kristalnu činiju, iliti neki predmet iz dinastije Ming, pokidamo sve listove sa cveta otac nije kod kuće, il' je na pos'o, il' kod komšije na po jednu domaću. Prilikom lomljenja nekog predmeta, uglavnom sednemo na krevetu, i pravimo se veoma ozbiljni, pratimo vesti na tv-u, kao da se ništa nije desilo, dok nam se krv sve više i više ledi kako se sve jače i jače čuju koraci neke osobe koja ide ka nama. Molimo Boga da to nije otac. Prilikom pojavljivanja majke, topi se led, ali i dalje stoji kamen na srcu. Prilikom upita šta je to puklo, mi se pravimo da ne znamo ništa, odma' menjamo temu, pitamo je dal' treba do prodavnice, il' da se omete dvorište. Zapitkujemo je samo da bi ona "zaboravila" zašto je došla. Prilikom manuelnog skeniranja sobe i lociranog predmeta izgovara čuvenu rečenicu, ono čega smo se i sami najviše pribojavali " E, sad ću ja da pozovem Slavišu" sad ćeš ti da vidiš svoga Boga.