Sajam (ni)je kriv - ''Kupio sam 25 knjiga!''

Сви воле да читају и воле књиге. И сви једва чекају позни октобар из једног разлога. Капије београдског сајма се отварају и почиње Сајам књига, најзначајнија културна манифестација у Србији, где ће пасионирани обожаваоци књижевности моћи да се задовољно шеткају између штандова познатих издавачких кућа и пазаре мало памети између страница - књиге, предмета без које живот не би могли да замисле.

Са једне стране, Сајам заиста представља значајни књижевни и уметнички поглед балканске Србије на Европу и свет. Познати и они мање познати страни аутори долазе да увеличају фешту у славу књиге и уједно промовишу своје романе. Исто чине и домаћи аутори. Они у успону, дају интервјуе, пију коктеле, разговарају са богатим и угледним издавачима иза штанда, меркају згодне промотерке које облећу око гостију и нуде им књиге своје куће, потписују књиге само одабраним гостима док они на заласку, који по сваку цену хоће да узму још који динар на основу старе славе, потписују свима своје аутобиографије, монографије, књижице и старе прослављене романе. Поразговарају мало са купцима и проспу по коју мудрост коју нису ставили у своја дела. И све је то лепо, и сам сам носио да ми се аутори потписују на прве стране и поразговарамо док чекам да заврше налив-пером. Не постоји бољи начин да се промовише земља и уметност(књижевност) спојене у једну душу. Спојене само на Сајму књига.
Волим кад нађем књигу по коју сам дошао, по књигу коју ћу прочитати још то вече после завршеног трагања и обиласка. Волим и кад нађем књигу за неког од укућана, књигу за коју мислим да ће се свидети ономе коме сам наменио. Не носим ранац јер волим да ми све буде на оку, волим да држим купљене књиге у руци.
И у пролазу, док ходам ходницима од књига, чујем и видим људе различитих профила. Неки вуку кофере! Питао сам се шта им то значи а онда сам схватио кад сам ухватио на делу једног старијег господина у црном оделу са младом напуцаном,и препумпаном девојком под руком, очито спонзорушом. Отворио је кофер на пулту штанда и у њу убацивао пар књига које је пазарио од те издавачке куће испод чијег натписа стоји. Погледом сам ухватио и кофер који је био пун разбарушених књига. Само је спустио вратанца и одшетао до следећег штанда.
Било ми је нечувено тако нешто, јасно је, купује ради куповине. Само да би имао књиге у својој кућној библиотеци кад би га посетило високо друштво, којем изгледа и сам припада.
У наставку мојег путешествија, затекао сам брачни пар који купује књиге на метар. Сабрана дела Иве Андрића, Лава Толстоја и Гарсије Маркеса. Свака од корица едиција је била обојена различитом бојом, Иво је био црвен, Толстој-браонкаст а Маркес-плав. Нисам био сигуран зашто то раде, рачун је изашао преко петнаест хиљада, али сам чуо да жена каже ''Овај Толстој нам се слаже са храстовом комодом, а Андрић је идеалан за махагони сталак за сингерицу''. Замрзео сам их одједном.

Иако нисам нашао ''Ране јаде'' од Данила Киша, једну од мојих омиљених књига, размишљао сам се да ли да одем, наиме, гужва је навалила, неколико екскурзија је дошло, ударан термин, око пола пет, људи право с посла долазе. Мегаломанија је притисла сајам. Избројао сам колико сам књига купио. Три. Једну аутобиографију Моме Капора за све, ''Животињску фарму'' за мене и неку дечију књигу за млађу сестру од чешке списатељице. Оно зашта сам дошао, нисам нашао.

Кренуо сам да шњурам даље и наишао на мали штанд познате естрадне звезде која је написала свој првенац. Данас свако пише књиге и заврши ни мање ни више него на сајму књига! Маријана Матеус је потписивала и кезила се иза своје бедне књиге, замишљајући да је светски маг књижевности. Нисам имао живаца више.

Пошао сам убрзаним кораком ка капији али талас надолазећих муштерија ме је запљуснуо и нисам могао да се пробијем. Изашао сам а нисам купио књигу коју сам толико желео. ''Купио сам 25 књига брате! Матори, ала ћу да се едукујем сад'', каже опасан дечко церећи се, обучен врло тужно, са златном кајлом преко врата. Сео сам на клупу да удахнем откобарски ваздух и видео да улази у Ауди Q7 бацајући пуну кесу преко рамена право у гепек, као џак цемента. То ме је оборило. Пало ми је на пемет да му се попишам на шоферку док даје контакт али сам одбацио ту идеју. Одлучио сам да кренем кући.
И на шеталишту изнад паркинга, затекао сам политичарску свиту са покривеним тањирима у једној руци испод чега вири прасећи папак а у другој, кеса Геополитике. Изашао сам и нисам се враћао више.
Опако сам замзрео половину људи који долазе на сајам. Јесте да не знам ко је какав, али кад ми неко спомене неким полукурчевитим (-ја сам до јаја) и ''купићу пун камион књига'' тоном, свашта ми сине и падне на памет. Манифестација ми је постала отрцана и другоразредна због таквих људи.
Кад ми неко помене Сајам, падају ми црне сенке на то. Размишљао сам о дивљој помами за књигама на Сајму. Размишљао сам...
После тог сајма, рачунам, половина неће завирити у библиотеку да узме на реверс себи нешто за читање. А више од половине неће помолити главу у књижаре да пронађе оно што жели.
Направио сам рачуницу у глави. Можда сам сам себи изгледао надмено и хипстер али статистика коју сам направио је тачна по свему судећи.
У Србији је више од 30 посто неписмених. Можда нису имали услове. Желели су, а нису, а можда нису ни желели.
Али ти, што су дошли на Сајам да се описмене пред камерама и пред пријатељима и баце паре на књиге које неће ни отворити, постају неписменији више него што су то раније били.