Aktivnost u izumiranju. Posledica preteranog prisustva plastike u životu školskog deteta.
Danas deca koriste uglavnom ono što je za njiih unapred oblikovano - dakle plastično. Posledica je da su i sami plastični, a da i ne znaju. Nemaju mišljenje, već stavove izabrane da se uklapaju u vidljive plastične modele. Razgovor, kao aktivnonst samoizgradnje, postaje rudiment. Zbog toga deca više ne pričaju na času jedno sa drugim, već uzvikuju tako da ih svi čuju, a bez da su i sa kim pre toga pričala. Jer, zašto pričati kad je kontekst već dat i opšte poznat. O životu ne znaju sve, ali znaju da je jedino bitno na pravo mesto se uklopiti.
1990. godina 8. razred. Dvojica u poslednjoj klupi šapuću već 15 minuta. Došli su do priče o Danici i jedan primećuje da ovaj drugi drugačije priča o njoj.
- Tebi se Danica dopada! (reče povećavajući frekfenciju šapata)
Posle pauze od jedne sekunde drugi odgovara
- Pa baš je slatka.
U tom trenutku shvata da nisu više klinci i da se ne stidi drugu iz klupe reći šta oseća prema devojci.2019. godina. Isto osmi razred. Većina gleda u prazno, kao da jede pomfrit u Meku. Na pitanje nastavnika zašto ne sluša, Petar odgovara - jeste svesni da mogu da vas iznabadam glavom (Petar želi biti kao Baka Prase). Kad se nastavnik usmeri na druge učenike Petar na telefonu otvara Vukajliju i piše o tome kako je dobar j_bač, kako to sve radi opušteno i kako zna kakav je osećaj u sexu.
lepo