seljak

Главна карика у еволуцији развоја српког друштва.

Некада, пре око два века, носилац и стуб, тада модерне српске државе, а сада оличење незнања, необразованости, малограђанства и ниског нивоа интелигенције. (и ко зна чега још!!!)

У скоријој српској историји, у току и након формирања социјалног поретка у нашој драгој нам земљи(1*), дошло је до поделе на две групе и то:
1. сељак са села, и
2. сељак са села у граду(2*).

У прву групу спадају становници села који су одолели великим реформама тадашњег владајућег система, остали верни традиционалним вредностима српске духовности и културе и били вођени мотоом НЕМА ЛЕБА БЕЗ МОТИКЕ. Тадашњи сељак је био цењен и поштован члан нашег дрштва као хранилац истог.
У другу групу спадају становници села који су, вођени мотоом ТРБУХОМ ЗА КРУХОМ и ИМА ЛЕБА И БЕЗ МОТИКЕ, као и визионари (мали број њих) жељни да унапреде друштвени поредак, прешли у градове и развијали лаку и тешку индустрију пратећи у корак развој човечанства.

У последњих 15-ак година у новоствореној ситуацији и приликама у земљи Србији долази до великих преокрета где мала мањина из обе групе невероватно брзо напредује и унапређује се на свим пољима и прате технолошки развој човечанства док велика већина стагнира и назадује.
После одређеног периода стрмоглавице еволутивног развоја уназад српског друштва, по сили природе долази до балансирања истог и враћања у свој природни ток унапред(3*). Као и у свакој еволуцији, па и у овој, морало је доћи до прилагођавања те су из горе наведене две групе као нуспроизвод настале две, слободно се може рећи, савремене подгрупе:
1. сељак у опанке(4*), и
2. саљак у главу(5*).

Подгрупа 2. је такође, у великој мери, заступљена у подгрупи 1.