
U našim selima, gde mahom živi starija populacija, kada neko umre dešava se dvostruka žalost: jedna, manja jer je dotični komšija preminuo i druga, ogromna, strašna, jer se svako tada prepadne da bi on mogao biti sledeći nosilac štafete. I obavezno se naglašava da je preminuli bio mlad čovek, pa makar bio školski drug sa vojvodom Radomirom Putnikom.
Deda: "E, moj sine, umro nam komšo Petar, mlad čovek, sedamdesetpet godina."
Sin: "Ma, mlad k'o rosa u podne. Nego, stari, jel ti ono ono beše "mlađi", koja je ono godina? Sedamdesetdeveta? Neko mora štafetu poneti..."
Deda: "Kuuuuku, crni dušmane, koga ja od'ranih, pa ovakva mlada čo'jeka u grob 'oće ugurati! E, Sveti Đorđa, koga sam ja 'ljebom od'ranioooooo!"
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.