Stanica GSP-a. Špic. Masa ljudi. Svi su tu, od penzosa do školaraca. Odjednom ti se rađa ideja. Ali, shvataš da će biti teško da je realizuješ. Odjednom postaješ napet, nervozno gledaš okolo i njušiš kao policijski pas dok pregleda vozilo puno droge.
Bingo! Namirisao si ga, sada ga treba još locirati. Nalaziš ga pored bandere. Ne možeš da utvrdiš poreklo, premalo je vremena. Čak nije ni ništa spektakularno, ali barem će poslužiti svrsi. Pri čistoj svesti i zdravoj pameti, krećeš sa egzekucijom svog master plana. Ljudi oko tebe počinju da te gledaju sumnjivo. Boli te uvo, ti radiš ono što si zamislio. Dižeš nogu i graciozno staješ u metu. Sada te već gledaju kao da si pobegao iz Laze sa sve onom fensi košuljicom. U sebi se misliš: ''Budale, ne shvataju kakav sam vizionar.'' Neko od njih bi te možda i pitao škk radiš, ali ti si već nabacio onaj namršteni pogled koji si vežbao pred ogledalom u kupatilu. Uspeo si u onome što si zamislio...
U daljini se čuje zvuk nadolazećeg vozila. Gužva je maltene ravna onima koje se dešavaju dan pred državne praznike. Ali, za tebe ima mesta. Ulaziš kao gospodin, bez guranja. Jer da, ti jesi pre neki minut stao u izmet, ali si to uradio svesno, znajući da je to jedini način da oko sebe stvoriš mali prostor, tek onoliki koliki je potreban da se okreneš oko sebe.