Ono u čemu pokušavaš da živiš dok te život ne išamara.
Žena i sin u sobi. Muž silazi sa tavana vukući nešto veliko. Žena se okreće:
- Jao, kakav lep kofer... kožni. Otkud nam to?
Muž spusti kofer na sto i othukne:
- Nije kožni: samo presovan karton sa mustrom krokodila. Pa lakiran. Znam kad ga je ćale lakirao, bio sam mali ali se sećam...
Žena se približava koferu. Sin podiže glavu. Ima 12 godina. Žena kuhinjskom krpom briše ruke:
- Hoćeš da ga otvoriš?
Muž gleda ženu, gleda kofer, gleda sina. Mali mu namigne. I muž škljocne zaponcima.
- Ju, šta je to unutra?!
Muž zna; samo klima glavom i vadi totalno žutu Politiku. Kofer je pun starih novina. Razvija naslovnu stranu sa ogromnom slikom nekih nasmejanih mladih ljudi. Čita:
- Dvanaesti april 1948...
Ženi se otima uzdah:
- Pa to je pre našeg rođenja...
Muž klima glavom, dok se sin primiče, zainteresovan. Muž nastavlja da čita:
- "Naslov: Počela izgradnja Novog Beograda! Podnaslov: Izgradićemo bolji svet!"
Ženi počinje da suzi oko. Sin iskreće novine ka sebi i pokušava da prepozna gde je fotografija napravljena, pa on svaki dan tera bicikl i skejt po Novaku, tu je rođen. Ne uspeva ništa da prepozna, svud je samo pesak. Muž spušta novine na sto:
- Ćale je tamo baš rintao, sećam se tih priča...
Žena se okreće i pravi se da meša jelo na šporetu.
- Tja, bolji svet, kaže muž.
Sin nikako da prepozna pejzaž. A tako bi to voleo.
..........................
- Bleksi, video sam juče Mariju u parku. Mislim da se grlila sa onim plavim, sa četvrte godine...
- Raskinuli smo, Marija i ja. Prekjuče...
- Pa nakjuče si mi pričao da se mnogo gotivite, ono, kao, da je rekla kako po prvi put razmišlja o uređenju stana, spominjao si neke zavese koje je videla...
- Prekjuče bilo, Duksi... a onda smo se probudili.
Najpouzdaniji pokazatelj događaja iz budućnosti na našim prostorima. Snovi imaju algoritam po kojem ga stariji članovi porodice tumače i svako predviđanje kroz snove mora biti ostvareno na ovaj ili onaj način. Manija koje matore obuzme kada im ispričaš svoje bolesne snove, koji najmanje imaju veze sa stvarnošću, prevazilazi granice zdravog razuma a posledice mogu biti fatalne.
Sin: Što sam sanjao neke gluposti sinoć...
Majka: Šta si sanjao?
Sin: Pa idem ja ulicom, i svetlo zeleni pegaz pretrčava ulicu...naiđe Hamer H3 i pregazi ga, šiklja krv na sve strane, odvedu ga kod veterinara al' on ipak skvikne i onda vidim ćaleta nešto tužan...
Majka: Auuu, crno dete to ništa ne valja, to prema sanovniku koji sam nasledila od babe po ocu znači da će najstariji član porodice iz ove kuće da premine u bolnici!
Baba beše najstarija u kući i brzo je majka ubaci u kola i odveze u bolnicu uz povremene babine povike "Ali dobro se osećam" i "Ne fali mi ništa". Tamo krknuše babi lekove na koje je bila alergična što im je i napomenula ali su mislili da bunca od povišene temperature koju inače nije imala. I te večeri baba se naduje od alergije i rikne.
Na kraju majka tužno zaključi: Eto vidiš sine, sanovnik nikada ne greši...
Pokretači mladog, poletnog čoveka sve do dana kada prestaje da biva mlad i postaje ogorčen - tada ti isti, ali sada već neispunjeni snovi postaju noćne more, košmari.
Jedino mesto gde možeš da jebeš bez kondoma i da ne brineš šta će biti posledica toga..
Izuzetan deo života. Mere se sekundama, a mogu da nam sažmu ceo vek. Spajaju nespojivo, povezuju reči koje mi nismo uspeli, daju smisao stvarima koje realnost banalizuje. Neki su previše lepi da bi ih shvatili ozbiljno, drugi previše jezivi da bi želeli da ih se sećamo, treći na prvi pogled sasvim dosadni... U svakom slučaju, previše potcenjeni.
Hodam tako ja dvorištem posle ručka, omastili mi se brci, kaplje ulje, znoj se skuplja na čelu, sunce propržilo, al' ne da baba da skinem vunene gaće pre juna pa to ti je. A ne da ni u kuću da udjem dok se dvorište ne pokosi... Čujem dedin glas sa strane, u njegovo vreme se to sve ručno, kosom, a ne ovim pederskim mašinama. Okrenem se ka motornoj kosilici, gledam, u pravu deda, zeleno - narandžasti "stihl" sa ručicama, prstohvatima, točkićima... Sve je to jednostavnije bilo u njihovo vreme, sirova snaga, mislim se ja. A sad, da mi nisu rekli da je ovo kosilica, mislio bih da su kolica za bebe. BEBE?!
Ja: Gde se pali ovo čudo?
Kosilica: Crveno dugme, moronu. I ne guraj prejako, nisam podmazana.U to se budim i ugledam diKapria kako iskače kroz prozor. Pored mene na krevetu leži moja žena. Prebacim ruku preko nje, i iz najniže fioke noćnog stočića vadim vibrator i lomim ga o zid. Ona se budi, i ja se bacam na posao.
Sto ih vise imas, vise ti ih ostane neostvarenih.
Mesta gde chovek nije sputan zemaljskim ogranichenjima.
Drugi svet. Nekako gore od virtuelne stvarnosti. A snovi uopšte i nisu stvarnost. Devet sekundi virtuelnog sveta kojih se sećamo dok smo spavali mogu da se pretoče u tri sata našeg pričanja. To je tako bilo jasno. Sanjao sam. Jesam, ali kao da nisam, kao da se stvarno desilo. Bili su tu likovi koje zapravo poznajem, i oni su učestvovali u toj virtuelnoj zajebanciji. A kada ih pitam da li su isto što i ja osetili, sanjali, kažu da nemaju pojma o čemu je reč. San. Dovoljno zeznut da ostavi što jače utiske prilikom buđenja. Ako je previše ružan, fantastičan je osećaj ustati i prekinuti misteriju, ceo dan o tome razmišljaš i drago ti je što si se probudio, dobijaš volju za životom. Ako je, pak, lep, zašto, zašto smo morali da se probudimo? Koliko puta si se samo probudio u trenutku kad si zagrizao parče torte, ili najčešće, kad si bio pored nekih para, kada su te santimetri delili od njih? Sanjaš gomilu para u tvojoj vitrini, novčaniku, ustaješ i sav obuzet nekom jezom proveravaš da unutra nisu te pare koje si sanjao.
Dešavalo se i to da prilikom buđenja, ako smo sanjali neku osobu koju smo prilično zgotivili u snovima, negde pokušamo da potražimo. Ako smo joj čuli ili zapamtili ime i prezime u snu, da je po tome pronađemo, identifikujemo, možda i u nekim drugim osobama nju ugledamo.
Peripetije tokom procesa zvanog sanjanje veoma su jasne dok nepomično ležimo sklopljenih očiju na drvenom krevetu. Kada se probudimo, jedva uspemo da povežemo sve nelogičnosti koje su nam u snu bile uštimovanije od bečkog orkestra. Dobijemo želju da svoje snove drugima prenesemo, da oni to isto dožive kao i mi, istim volumenom, ali je taj pokušaj jednako neuspešan kao i njihov kada nama to žele da prenesu, da prenesu svoje snove.
Ljudi kažu, sanjaš ono na šta misliš čitav protekli dan. Nisu u pravu. Sanjam ono na šta mislim čitav život. Sa par izuzetaka naravno, jer ko je lud da misli o ćoravom nosorogu u ljubičastim starkama?
-E, Sale, moram ti reći šta sam sanjao. Nećeš verovati koliko je bilo ekstra i uzbudljivo, pazi ovako. Dešava se negde ispred Miladinove kuće, samo što to uopšte i nije njegova kuća, već nešto kao neka šupa, ali dobro sad. Izlazi tvoj ćale, a jebote tvoj ćale ličio tad na onog fudbalera iz Zambije, znaš onog što smo se zezali onda, hahaha. I ovaj, on tu nešto meni kao, eee Laki, jel ideš na pecanje, a nikad me nije zvao Laki, ne znam šta mu bi odjednom, kao povedi i moju ćerku Mariju ako ideš. Ja tu kao "pa važi čućemo se", a uopšte i nemaš sestru kol'ko znam. Mislim rođenu. Kasnije odem ja sam na pecanje i tu se umalo udavim, a spasla me neka devojka, mislim puca kol'ko je ekstra riba. Tu se mi skontamo i odemo na piće, baš se ekstra bili združili, i na kraju se tu probudim. E, ne dal sam psovao, nego... nego hteo da se zapalim.
-Strašno. E, jel idemo danas na basket?
mnogi ljudi se pitaju sta su oni,odakle i kako dolaze. Ja imam svoju definiciju snova. Snovi su razne misli koje vam prolaze ili su prolazile kroz glavu, ali postoje snovi koji su izazvani osecanjima poput nervoze,straha,ili droge i pokvarenog mleka.
na primer kada ste veoma nervozni vi imate snove o tome kako vam padaju pantalone u javnosti i slicno,kada ste uplaseni sanjate o tome kako vas to nesto ili neko juri,ubija,napada,ponizava,a kad se drogirate ili pijete pokvareno mleko vi i u toku vremena dok ste budni vidite duge,ponije,drvece od cokolade i govanca.
