Snovi

Drugi svet. Nekako gore od virtuelne stvarnosti. A snovi uopšte i nisu stvarnost. Devet sekundi virtuelnog sveta kojih se sećamo dok smo spavali mogu da se pretoče u tri sata našeg pričanja. To je tako bilo jasno. Sanjao sam. Jesam, ali kao da nisam, kao da se stvarno desilo. Bili su tu likovi koje zapravo poznajem, i oni su učestvovali u toj virtuelnoj zajebanciji. A kada ih pitam da li su isto što i ja osetili, sanjali, kažu da nemaju pojma o čemu je reč. San. Dovoljno zeznut da ostavi što jače utiske prilikom buđenja. Ako je previše ružan, fantastičan je osećaj ustati i prekinuti misteriju, ceo dan o tome razmišljaš i drago ti je što si se probudio, dobijaš volju za životom. Ako je, pak, lep, zašto, zašto smo morali da se probudimo? Koliko puta si se samo probudio u trenutku kad si zagrizao parče torte, ili najčešće, kad si bio pored nekih para, kada su te santimetri delili od njih? Sanjaš gomilu para u tvojoj vitrini, novčaniku, ustaješ i sav obuzet nekom jezom proveravaš da unutra nisu te pare koje si sanjao.
Dešavalo se i to da prilikom buđenja, ako smo sanjali neku osobu koju smo prilično zgotivili u snovima, negde pokušamo da potražimo. Ako smo joj čuli ili zapamtili ime i prezime u snu, da je po tome pronađemo, identifikujemo, možda i u nekim drugim osobama nju ugledamo.
Peripetije tokom procesa zvanog sanjanje veoma su jasne dok nepomično ležimo sklopljenih očiju na drvenom krevetu. Kada se probudimo, jedva uspemo da povežemo sve nelogičnosti koje su nam u snu bile uštimovanije od bečkog orkestra. Dobijemo želju da svoje snove drugima prenesemo, da oni to isto dožive kao i mi, istim volumenom, ali je taj pokušaj jednako neuspešan kao i njihov kada nama to žele da prenesu, da prenesu svoje snove.
Ljudi kažu, sanjaš ono na šta misliš čitav protekli dan. Nisu u pravu. Sanjam ono na šta mislim čitav život. Sa par izuzetaka naravno, jer ko je lud da misli o ćoravom nosorogu u ljubičastim starkama?