Retoričko pitanje koje ukazuje da je neki problem nemoguće ili vrlo teško rešiti. Nakon što neko iznese određenu lošu situaciju, osoba koja to sluša mu/joj upućuje ovu rečenicu ako misli da se tu ne može mnogo učiniti. Istovremeno, ova rečenica je na neki način utešna jer implicira da se treba pomiriti sa realnošću i nastaviti dalje. Često se izgovara u tužnom i bezvoljnom tonu. Ponekad i u nervoznom, ako osobi koja sluša nije do kukanja prve. Isti smisao ima i izraz „šta da se radi?”.

Kada pohvalite nečije postignuće, međutim onaj kome je pohvala upućena želi da se prikaže skromnim i nedostojnim svake hvale. Postoji i drugi slučajevi, kada se ovom mantrom tera maler, izbegava konkretan odgovor, sjajno služi kao poštapalica svakome ko u stvari ne ume da kaže ništa konstruktivno ili ne daj bože kreativno. Obično se otegnuto i sporo izgovara, sa dobrom dozom težine u glasu, poželjno je hrapavom i napuklom. Ide dobro sa širenjem ruku i bacanjam pogleda u vis. Može i kolutanje očima, ne smeta.