Plastičan primer govornog sakaćenja našeg lepog srpskog jezika. I ako se siroti Vuk Stefanović Karadžić, legitimni otac istog, zbog nečega prevrće u svom skromnom grobu kraj Saborne Crkve u Beogradu, onda to nije zbog ove kratke, zagonetne reči. Za to mu je dovoljan ''Most NA Adi'' i ''UŠĆE Šoping Mol''.
Šta hoćeš = šta ćeš = šta 'š
Ispeci pa reci, nema šta.
- 'Ajmo dalje...
- Dobro veče, teto, kako ste...
- E, mali...Celu noć se pečem pored ovog roštilja i samo mi još ti fališ da me pitaš kako sam! Nego aj' pričaj štaš pa d' idem kući da spavam!
- Onda, jedan šiš za poneti.
- Tako reci, jeb'o ga ti...------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Koga, kažeš, danas sa'ranjujemo...?
- Nekog klinca. Od droge mislio da je ptica pa skočio, jadnik, s terase...
- Štaš, takav je život. Bolje da je rakiju pio, duže bi živeo...
Napravio si toliku glupost da je drugoj strani preostalo da izgovori ovu rečenicu u upitnoj formi, koja ti zapravo daje do znanja da je kasno za sve i ne možeš više ništa da uradiš.
Šta ćeš. Ne vredi ti više ništa. Kasno je. Tutto finitto.
Rečenica se izgovara u potpuno smirenoj formi, radi dramatičnijeg efekta.
- Ovde pilot borbenog aviona F117. Upravo su mi u preletanju Beograda ispale dve bombe.
- Šta 'š.
---
- Draga, mislim da je kondom pukao!
- Šta 'š. Ti 'š ga ran't.
