
Пластичан пример говорног сакаћења нашег лепог српског језика. И ако се сироти Вук Стефановић Караџић, легитимни отац истог, због нечега преврће у свом скромном гробу крај Саборне Цркве у Београду, онда то није због ове кратке, загонетне речи. За то му је довољан ''Мост НА Ади'' и ''УШЋЕ Шопинг Мол''.
Шта хоћеш = шта ћеш = шта 'ш
Испеци па реци, нема шта.
- 'Ајмо даље...
- Добро вече, тето, како сте...
- Е, мали...Целу ноћ се печем поред овог роштиља и само ми још ти фалиш да ме питаш како сам! Него ај' причај шташ па д' идем кући да спавам!
- Онда, један шиш за понети.
- Тако реци, јеб'о га ти...
------------------------------------------------------------------------------------------------------
- Кога, кажеш, данас са'рањујемо...?
- Неког клинца. Од дроге мислио да је птица па скочио, јадник, с терасе...
- Шташ, такав је живот. Боље да је ракију пио, дуже би живео...
Napravio si toliku glupost da je drugoj strani preostalo da izgovori ovu rečenicu u upitnoj formi, koja ti zapravo daje do znanja da je kasno za sve i ne možeš više ništa da uradiš.
Šta ćeš. Ne vredi ti više ništa. Kasno je. Tutto finitto.
Rečenica se izgovara u potpuno smirenoj formi, radi dramatičnijeg efekta.
- Ovde pilot borbenog aviona F117. Upravo su mi u preletanju Beograda ispale dve bombe.
- Šta 'š.
---
- Draga, mislim da je kondom pukao!
- Šta 'š. Ti 'š ga ran't.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.