Izraz vuče poreklo od engleskog ''talking heads'' (označava spikera sa bibisija, na primer, kome vidiš samo glavu i gornji deo tela, tj. ''gornjiji'' deo tela; Lari King, recimo, i nije neki talking head, jer se baš dosta čoveka vidi u kadru; a i nije na bibisiju).
Sve u svemu, mi u Srbiji ga koristimo kad se zapijemo na nekom žuru i kada se početna energija dovoljna da ceo grad nosimo na ramenu do te mere iscrpi da ekstremiteti dostignu tačku ultimativnog umrtvljenja i jedino što možeš je da sedneš. Konačno. I tada počinješ da pričaš. Interesantno je to što pričajući uopšte ne pomeraš usta, tako da maštoviti slušalac može lako da zamisli kako ti reči izlaze iz bilo čega na glavi (otud i izraz). Tokin hed je most između energije i kome, veza ovog ovde i onostranog, ono što spaja fiziku i metafiziku, poslednji stepenik pred koncentrično-kružni san.
Još ako u pozadini idu Talking Heads... Trenutak upotpunjen.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Evo jednog sasvim oVostranog plusa ovoj esejističkoj defki...
+++