U mutno Dunavo

Jedne davne večeri, prijatelj mog ćaleta dosao sa porodicom da nas poseti u Zemun. Kada nas je u neko doba noći pristiglo vreme za rastanak, siđemo mi da ih ispratimo do kola, kad ono - njihova stara Buba neće da upali. Neće ni da čuje.

U donjem Zemunu, najveće uzvišenje kilometrima naukrug je nasip na kojem se nalazi stari deo Zemunskog keja, koji se uzdiže impresivnih metar i po iznad ostatka grada. Sa jedne strane je grad, sa druge - mutno Dunavo. Ovo mesto je bilo poslednja nada da Buba upali na "gurku", naravno uz nesebičnu pomoć Zemljine teže.

Nakon višestrukih rastavljanja i sastavljanja motora, produvavanja svećica, brisanja razvodne kape, proveravanja klema na akumulatoru, ručnog premeštanja položaja zamajca pred paljenje, pokušaja startovanja sa kablovima priključenim za drugi auto sa ugašenim motorom/upaljenim motorom na leru/upaljenim motorom pod punom turažom, oko 2 ujutro prijatelju Maksi je ostalo samo da izjavi:

"E, da nas vide ovi iz Folksvagena, dali bi nam počasni doktarat škole automehanicara za Bubu. Ako sada ne upali - pravo u mutno Dunavo"!

Harizmatično čedo doktora Ferdinanda Poršea je još jednom pokazalo da je čudesna mašina koja poseduje dušu i nakon ove pretnje je, istinu posle poluminutnog očajnickog verglanja, najzad upalilo.