Arhaični lokalizam "vandrovati", zaostavština Nemaca iz Vojvodine, koji je u izvornom smislu značio "putovati radi trgovine", i danas se, mada ređe, može čuti kod starijih Bačvana, Banaćana i Sremaca. Vandrokaš (ili fandrokaš, u nekim krajevima) je skitnica, lutalica, neko koga ne drži mesto, koji, otišavši "u vandroke", ne najavljuje tačno vreme svog povratka.
- Dobar dan! Je l' Milosav možda tu?
- Nije, pile moje. Očo je on još pre po ure.
- Da ne znate možda gde je otišao? Hitno mi treba.
- A, vrag će ga znati di je! Ode on tako, samo da mu dupe vidi put. Odšeta, tobož da obiđe njivu, pa ga nema danima. Vrati se, a nos mu se sa sokaka vidi, rumen k'o ringlov.
- Pa, dobro. Recite mu samo da je Živan bio, zna on ko je. Zar nije rekao ni kada se vraća?
- Ta znaš ti Milosava, di on može bez tri dana orcanja! Vandrokaš ti je to veliki!
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Zdravo dobra defka.
pa baš lijep izraz
Uh!