Vrlo popularan i opšte poznat pojam na našim prostorima. Sam izgovor ove sintagme kod mnogih izaziva strahopoštovanje (nešto poput uslovnog refleksa). U stvarnosti, vojno lice je pretežno nadrkani, bivši niži oficir vojske naše zemlje (naših zemalja SFRJ, SRJ,...) koji sada u prevremenoj penziji uživa u blagodatima stečenog imena i ugleda. Živi u stanu dobijenom od strane države, koji se nalazi upravo u vojnom naselju, pretežno naseljenom vojnim licima. On je onaj kojeg jednoglasno biraju za predsednika kućnog saveta, a takođe je i predvodnik kada je u pitanju ograničavanje igranja basketa ispred ulaza jer se teren nekako nalazi baš pod njegovim prozorom. U hodniku na pozdrav "Dobar dan" eventualno klimne glavom, a poslednji put se nasmešio '97 kad su "njegovi" odneli još jednu ubedljivu pobedu na izborima. Šematski prikaz članova njegove porodice izgleda ovako:
Žena: Učiteljica u OŠ, blaga i pitoma žena, veoma dobro izdresirana koja naravno nikad nije htela (a ni smela) da makar jednim gestom protivureči svome mužu.
Sin: Postoje dve varijante ovog potomka 1) On je na ćaleta, strog, nadrndan i disciplinovan. Odlikuje ga skromnost. 2) On je pederast i predstavlja suštu suprotnost svoga oca proisteklu iz vojničke discipline nametnute od strane gorepomenutog. Druži se sa marginalizovanim grupama i živi u nekom svom svetu.
Ćerka: Sve do puberteta uzorna devojčica. Međutim hormonalnim razvojem dolazi do velikog preokreta u njenom ponašanju i razuzdanosti koja često rezultira nalaženjem muža kretena.
Najbitniji faktor u nekom selu.
- Da li mogu da igram basket sa vama?
- Ne znam, pitaj Marka. On je vojno lice, ako ti on dozvoli, možeš.
- On neki major?
- Jok, nego je bog i batina ovog sela.
Lice puno bora. Od kojih svaka ima svoju priču. Svoj dan u rovu. Svoj komad hleba i konzervu klot pasulja. Svoju noć na straži i prvi ispaljeni metak. Svoju mokru uniformu i svrab od puzenja po travi.
Lice sa dva uha. Koja su čula rafal automatskih pušaka i haubica. Koja su čula bombu koja je pala nedaleko od rova. Koja su čula jecaje i poziv u pomoć svojih najmilijih. Koja su čula:"JURIIŠ!", a posle svega, pesmu vojnika iz vagona vraćajući se kućama.
Uši koje su čule smrt.
Lice sa dva oka. Oka koja su videla sivilo bojišta. A onda i crvenilo istog. Koja su videla kako ljudi padaju, život se gasi, a država gubi.
Oči koje su videle smrt.
Lice sa nosem. Nosem koji je krišom omirisao duvan kada mu je zastavnik ponudio cigaru na straži. Kojim je mirisao sveže prolivenu krv svoje braće, i miris olova koji je okruživao bojište.
Nos koji je namirisao smrt.
Lice s ustima. Ustima kojim je probao zastavnikovu cigaru. Ustima u kojima je jeo pasulj svaki dan u ratu. Ustima kojim je poljubio krst sa lančića i uzviknuo "pomozi Bože!".
Lice s ožiljkom od metka. Ožiljkom koji njegovu priču može da ispriča bolje nego usta...
Iskompleksirana osoba koja ustaje u 5 ujutru i urla ko magarac ako ustanes posle 7h.
Cita novine po ceo dan takodje i citulje.
Sisa se na marinku.Sloba mu je idol.
Dnevnik se gleda svakih sat vremena i po mogucstvu vise kanala od jednom
Lice koje svoje naličje obično krije u sinu pederu.
Kao što postoje fizičko, pravno i izdržavano, postoji i vojno lice. Ono se izdvaja jer se insitktivno ne oslanja na ljudsku, životinjsku ili veštačku već na vojnu inteligenciju.
