Zime su bile sve hladnije, a vukovi sve bliži

Deda prvi put priča unuku o školi :
- Eeeee, sinko... Veruj mi tebi je lako kad imaš mamu i tatu da te voze, ali veruj mi ja sam svako jutro ustajao u pet da bih se spremio za školu jer je moj ćaća morao da lovi Bugarske razbojnike sa ostalim muškarcima. Mi deca smo morali da pešačimo preko planine da bi stigli do škole, ali tek zimi kada su snegovi napadali i prekrivali kuće, al' mi se nismo sklanjali k'o ova današnja razmažena omladina, neg' svako uzme lopatu i čisti put preko planine do škole. A vukovi ! Njihova zavijanja bi se čula sa svih planina i nisu bili onako mali i gladni, nego ogromni, crni sa crvenim očima - mogli kravu u jednom potezu da pojedu. A sama škola ! Bila je stroga, ako bi malo zakasnio ukor i radi šiba, ne ko ovi današnji učitelji koji umiljato pričaju sa dečicom, naš učitelj je bre jeo nas decu za doručak...
.........................................................................
Do petog puta kada bude prepričavao mladost, deda će zaključiti da je živeo na vrhu Himalaja i njegova školska godina je trajala baš u vreme najgorih zimskih mećava u istoriji civilizacije, a vukovi su se uortačili sa Bugarima da kradu seljanima ovce i jure njega i drugove.