Život u blesku (I deo)

Много година касније, пред стројем за стрељање, пуковник Шарл де Ламартин присетио се једног далеког пролећног поподнева када га је отац први пут повео да упозна чари фудбала.

Ливада за тренинг била је на самом рубу његовог села Галондо- месташцета од око тридесетак кућа, укусно извајаних од глине и кварцног песка, са готски украшеним стубовима. Куће су биле распоређене равномерно дуж калдрмисане, помало усране улице од стајског ђубрета, необраног јаковог млека, којекаквих прња и остатака хране које је било типично стање за ово доба године, јер се пролећем организовао вашар од стране неких македонских цигана, доводећи са собом свакојаке животиње, мечке које играју самбу, аре које певају оде на 8 језика, тигрова који прескачу металне котурове и све то уз пратњу фруле, лире и китаре.

Шарл је сада, пред свој судњи час, оштро осећао мирис ваздуха свог завичаја- куваних слонових костију са хризантемама, похованих урми, измешаних са мирисом јоргована и гладиола који су допирали из баште младе, кошчате, али отровно лепе удовице Анете фон Дитрих. Одувек је мислио да је имала најмирисније цвеће на свету...

Са заласком златних снопова сунчевих зрака, околње сеоске жене, укључујући и његову мајку, би се окупиле у његовом дворишту, поседале на откопане пањеве трулих мајских трешања и са вретеном у рукама почињале причу о магичној опојности њеног цвећа. Једне су причале да је тајна у томе што их залива дијамантским сузама из стаклених, маслинастих очију, које, у ноћној тмини пролива на земљу због изгубљеног мужа. Друге су, пак, имале теорију да је цвеће било калемљено од њених дугих, вихорастих власи, боје сазрелог кокоса. Млађи брат Филипо и Шарл волели су да се прикрадају и пажљиво слушају те приче, све док их отац не би ухватио, заврнуо крајеве ушију и одвео до сламеног кревета, гунђајући о њиховој дрскости и неспособности за ишта друго, осим за женске трачарије.

Једном приликом, за време вечере код породице пољака Drużbęczki излетело му је:
-А шта се десило са мужем удовице Анете? Како је умро?
Сви су престали са причом, одложили каменом обрађени есцајг и прострелили га погледом, исколачених очију. Ни дан данас, док стоји очи у очи са смрћу, није био сигуран да ли су ти погледи били погледи беса или сажаљења. Отац је, чврсто стегнутих вилица, кроз зубе процедио да свима пожели лаку ноћ и да оде у кревет, а да ће се он раскосурати са њим када се врати кући. Знао је да му се не пише добро. Наредних дана је, пре срања, морао да маже тур кантарионовим уљем.

Отац је био паор. Крупан, изузетно вредан, али строг и ћутљив. Мајка, из неке племените аустријске породице, сталожена жена, мршава, изгубљеног погледа, али још увек веома агилна и нежна. Није се пуно мешала у кући, осим кад огладне. Умела је да до касно у ноћ везе, а онда пре свих ујутру устане да опере прљаво рубље кором од секвоје у трошном лименом лавору који је уједно служио за купање.

Живели су скромно, углавном од пољопривреде и прекоморском трговином гмилих банана директно из Шат ел Араба, од неког очевог пријатеља, арапина Хасана.

Ливада на коју га је отац одвео била је пуна скакаваца, јеленака, и још прегршт којекаквих инсеката. Ставио је лопту на ногу и почео са егзибицијама. Волеји, маказице, бициклице, да сте га само видели. Други човек... Бацао се по ливади као неко дете, да је мали Шарло замало праснуо у смех.

Крајичком ока, дете угледа колону младића у тамно-зеленој маскираној одећи, гумених цокула са пушкама на бедрима како марширају ка селу.
-Оче, ко су ови људи?
-Tо су војници.

Севну му искра у оку. Поглед му се није одвајао од њих. Њихов једнак топот, њихова песма и шала, достојно држање зграбила му је душу као шарка неопрезног пацова. Узео је сасушену грану у руке, ставио на груди, пришао оцу, и рекао:
-Тата, ја не желим бити фудбалер.
Погледао га је са зачуђеним, дубоко потресеним погледом: - А шта желиш бити?
Одсечно и оштро је одговорио:
-Желим бити војник!

Отац се од несвестице једва задржа на ногама, дрхтавим покретима лагано седе на један камен, дубоко зари дланове у очне дупље и громко заплака.