Ono što ti daje gas da se promeniš na bolje.
Nije to sve što pročitaš, čuješ, vidiš ili doživiš, već samo ono što ti iz temelja izmeni stav i percepciju.
Ili ne mora baš iz temelja, nego ti nikako ne izlazi iz glave dok ne presložiš svoje namere i misli ili svoj ego.
Ima li toga kod vas?
Ili bolje, ono što te podržava da se držiš svog životnog poziva i kad te savetuju smrtnici po opredeljenju.
1. (Ekspedicija) ,,Kon-Tiki'', putopis Thora Heyerdahla: genijalni naučnik, neustrašivi istraživač i vrhunski pripovedač, nije zaboravio nijednu anegdotu i nije propustio nijednu priliku da nasmeje čitaoca. Knjiga koju treba da ima svaka kuća. (Bila sam jako ljuta što je ušla u školsku lektiru kao alternativa ,,Zvezdi kec").
2. ,,Pedagoška poema'', roman, tačnije romansirani memoari Antona Makarenka, (Ukrajinca koji nije trpeo ukrajinske nacionaliste). Bio je najveći pedagog svog vremena, pre svega zato što nije bio glup da se razmeće svojim položajem, već odgovoran i zahvalan kad sposobni i dobronamerni ljudi hoće da pomognu. Takođe vrhunski pripovedač, što podrazumeva anegdote i samoironiju. (Pa i moglo im se, i njemu i Hejerdalu i nobelovcu Lorencu - kad postigneš svetski uspeh, samoironija kao biber po pilavu). Možda je još bolji njegov ,,Marš tridesete godine'', autentična neobrađena sećanja, gde su izloženi neverovatni uspesi, ali u Poemi mnogo više mesta zauzimaju nedaće i nevolje koje su pratile poduhvat u početku, što je nezaobilazno.
3. ,,Moj život u umetnosti''K.S.Stanislavskog, ,,Govorio je sa životinjama'' Konrada Lorenza, ,,Put kojim se ređe ide'' i ,,Ljudi laži'' M.Scotta Pecka i tekstovi našeg gimnazijskog profesora istorije Miloša Riznića - sve je to štivo koje dokazuje lično iskustvo posvećenja zadatku. Knjige koje treba da ima svaka kuća.
Hejerdal, Makarenko, Stanislavski i Pek, štaviše, nisu bili predodređeni svojim sposobnostima i sklonostima, ali je zadatak baš zato bio postavljen pred njih, baš da bi sposobnijima i sklonijima pokazali da se to zaista može. Nije redak slučaj da čovek uđe u veliki poduhvat baš zato što nema pojma o razmerama.
U slučaju Miloša Riznića, naravno nije on bio autsajder, ali jesu njegovi đaci, najgori, koji su postali najbolji iz dva razloga: a) studioznosti u proučavanju, i b) odgovornosti. On je od njih zahtevao ne da odgovaraju, nego da pitaju. Odgovarajući naučenu lekciju učenik se ne uči odgovornosti. Ne mora ništa da postigne. Koliko je u stanju da shvati i reprodukuje, to mu je. Ni batine ne pomažu, ako ne razumeš i ne zapamtiš. Naprotiv, kad mora da smisli pitanje (u Riznićevo vreme hit su bili kvizovi, on je to koristio), dete odgovara za uspeh, traži se da, što kažeš, ,,presloži misli'', da odgovori zadatku. Što nisi napisao domaći, to je tvoj problem, (hoćeš li biti nogometaš ili ... fudbaler). Ali kad omaneš u svom delu posla ili gradnje, to je moralno pitanje, što sadrži i štap i šargarepu. Prozvan si da se čuješ.
Takođe ni Lorenc nije bio autsajder, imao je sve uslove - divne roditelje, naravno tako se i oženio - svi su mu pomagali, pa i u snabdevanju materijalom za anegdote. Autsajderi su bile životinje. Njegova knjiga uspomena otkrila je i više nego naučni rad koji mu je doneo Nobelovu nagradu. Životinje, čak i starije, jedva čekaju priliku za igru. (Moj brat mi je rekao: >>Mi mislimo: ,,Ako je dobila mlade, ona je odrasla životinja.'' Ne ona je kao trogodišnje dete.<< Pa i postaje sposobna za razmnožavanje i pre treće godine.) Kad su krenuli reality showovi, ja sam očekivala da se u njima prikazuje svakodnevni život mladunaca. Znam da je bilo nešto sa beogradskim Zoo vrtom, ali u vreme Vuka Bojovića, samo se o tome ne govori. To bi bilo lekovito, i zapravo verovatno već postoji na internetu, neka traži ko ima vremena, mora da vredi.
(Vidi i knjigu Malcolma Gladwella ''Outliers'', ,, Natprosečni''. Ova nije pisana uopštavanjem individualnog, već je ispitan veliki broj slučajeva, dovoljan da potkrepi tvrdnju.)
Istina, sirovo znanje je korisno samo za kvizove i dosadne poslove za one bubalice. Ali svest o nečemu, svest nas menja, kad konačno postanemo svesni nečega onda možemo da napravimo promenu. Pre nedelju dana uginulo mi mače, i gledam ono što je ostalo od te umilne životinje. Malo kasnije, kad sam razmišljao šta da jedem, povežem prizor mačeta sa hranom i shvatim, tu mi proradi svest, to je taj trenutak, brale, ja jedem leševe. Živ leš jede mrtve leševe. I od tog dana više ne jedem meso. Od tad jedem plodove. Plus na defku, kao i uvek umeren način pisanja.
Živ leš jede mrtve leševe. I od tog dana više ne jedem meso.
Месо је посољено, зачињено, или бар масно, и као такво укусно, а клање се правда неопходним беланчевинама. Неки физиолошки процеси, као и витални органи - јетра, мозак - захтевају беланчевине у одређеној мери. Не можемо их се одрећи као што можемо избацити алкохол, дуван, кафу, шећер... Беланчевина има у разној биљној храни, а најважнији извор су гљиве. По 1.Мојсијевој 1:29, то је прворазредна храна, »биље што носи семе« Семе је концентрат живота. Ми једемо гљиве заједно са спорама, са њиховим семеном. Ако имаш дар запажања, добро памћење, концентрацију и велике ципеле, не можеш провести своје време боље него са гљиварским друштвом на излетима после кише.
Intelektualitiziranje ne pomaže, potrebne su vrednote koje su imaju samopokretački potencijal jer u sebi imaju emocionalni naboj koji je bitan za promjenu.