Poljoprivredna višegodišnja zanimacija pravih srpskih domaćina. Izgradnja zmijarnika počinje tako što domaćin reši da napravi svoj baštovanski kutak u kome će da gaji maline.
Prve godine kupuje knjige, gleda Znanje imanje, ide na sajam poljoprivrede, skuplja savete od izlapelog malinara iz susednog sela.
Druge godine bira lepo, sunčano i peskovito mesto u dvorištu, ima malo kamenja, ali to nije problem, maline vole sunce i pesak, ne piše da im smeta kamen. Postavlja stubove, razvlači žicu, meri šublerom razmake između sadnica, zaleva tačno kao što piše u knjizi. Do jeseni davi prijatelje, rodbinu i kumove pričama o malinama i teoriji botanike i vuče ih za rukav da vide njegovih ruku delo.
Treće godine orezuje maline kao da presađuje bubreg, žena se krsti, deca misle da je izlapeo. Nekoliko meseci zaleva kad stigne, više ne plevi travu i prestaje da golim rukama davi svaku biljnu vaš koja stane na list. Pred kraj leta skroz bataljuje održavanje.
Četvrte godine zaboravlja da oreže maline. Nije povadio nove koje su počele da niču same od sebe. Malinarnik je podivljao. Kad deci upadne lopta, ne kockaju se glavom da traže, odu da kupe novu. Na peskovitu zemlju sa malo kamenja i mnogo sunca se doseljuju zmije koje se u slobodno vreme muvaju kroz neprohodno zeleno trnje.
Do početka pete godine, malinarnik se potpuno pretvara u zmijarnik i tako živi sve dok domaćin jednog dana ne reši da potrsi tu džunglu i zasadi nešto normalno. Kupine na primer. Od njih može da se pravi mnogo dobro vino, bilo je na Znanje imanje, a ima i knjiga o tome. Sledeće nedelje je sajam poljoprivrede, videće ima li tamo nešto o kupinama.
Jeste, nego su maline posebno nezgodne kad podivljaju, dok se okreneš, imaš hektar trnja.
Hahahha ODLICNA!
Ovakva sitacija je i kod svih ostalih poljoprivrednih kultura.