Zrno graška iz profila

Čovekov život u jednom trenutku dostigne tačku kada istinska samospoznaja, samorefleksija, pokaže činjenice od kojih smo se skrivali čitav životni vek. Taj trenutak iznedri strahove, čežnje, strasti, činjenice od kojih smo se skrivali ili pokušavali da potisnemo. To postaje onaj momenat, ne kap, more koje je prelilo čašu. Ova jednačina ima samo jedno rešenje.

Hm, pa ovo i nije bilo toliko strašno, šta više, ništa nisam ni osetio. Smrt je precenjena rabota. Precenjena kao ova teatralnost sa kojom sam otišao, vidi, vriska, panika i plač, smrt i strah, vatra, srča i krv, zatekli su se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ovako kada ih pogledam sa ove visine izgledaju svi isti, muško i žensko, staro i mlado, crno i belo, samo male mrlje, kao mali mravi koji gmižu po podu. Jednolični, uvek isti, kao stoka ili serijska roba. U školi su nas učili da je sve stvar percepcije, sve zavisi iz kojih uglova posmatramo stvari, sa kojih aspekata, naše moći saznanja uslovljavaju sam predmet saznanja. Pa, bar je tako u udžbeniku, po njemu, ova nagorela tela su samo fenomeni, stvarni u mom umu kao pojave ali nikada obuhvaćeni mojim umom kao stvar po sebi. Ako me moj um ne vara u ovom stanju, vidim ženu koja kleči nadvijena nad telom svog sina koji je u samrtnom grču. Njeno krvavo lice peru suze, na licu se ocrtava bolna grimasa, ne od fizičkog bola, već od tuge. U istom trenutku javljaju se pomešana osećanja, velika tuga zbog sina, ironični tračak sreće zbog života koji još uvek ima, pitanje zašto se ovo dešava. Zašto se neki životi završe na ovakav način? Da li je ona odgajila svog sina od kile mesa, vaspitavala, školovala, učila životu, pazila kao krhku kristalnu kuglu tolike godine da bi se nakraju, sasvim izneda taj život jednog dana ugasio, to telo umrlo i postalo beživotno truplo?

Ne znam za vas, nevernici, ali mene očekuje sedamdeset devica u dženetu za koji minut. Alahu akbar! ... samo što nije. Čekaj, nije bilo reči o nikakvoj vatri u dženetu...