Zrno graška iz profila

Човеков живот у једном тренутку достигне тачку када истинска самоспознаја, саморефлексија, покаже чињенице од којих смо се скривали читав животни век. Тај тренутак изнедри страхове, чежње, страсти, чињенице од којих смо се скривали или покушавали да потиснемо. То постаје онај моменат, не кап, море које је прелило чашу. Ова једначина има само једно решење.

Хм, па ово и није било толико страшно, шта више, ништа нисам ни осетио. Смрт је прецењена работа. Прецењена као ова театралност са којом сам отишао, види, вриска, паника и плач, смрт и страх, ватра, срча и крв, затекли су се на погрешном месту у погрешно време. Овако када их погледам са ове висине изгледају сви исти, мушко и женско, старо и младо, црно и бело, само мале мрље, као мали мрави који гмижу по поду. Једнолични, увек исти, као стока или серијска роба. У школи су нас учили да је све ствар перцепције, све зависи из којих углова посматрамо ствари, са којих аспеката, наше моћи сазнања условљавају сам предмет сазнања. Па, бар је тако у уџбенику, по њему, ова нагорела тела су само феномени, стварни у мом уму као појаве али никада обухваћени мојим умом као ствар по себи. Ако ме мој ум не вара у овом стању, видим жену која клечи надвијена над телом свог сина који је у самртном грчу. Њено крваво лице перу сузе, на лицу се оцртава болна гримаса, не од физичког бола, већ од туге. У истом тренутку јављају се помешана осећања, велика туга због сина, иронични трачак среће због живота који још увек има, питање зашто се ово дешава. Зашто се неки животи заврше на овакав начин? Да ли је она одгајила свог сина од киле меса, васпитавала, школовала, учила животу, пазила као крхку кристалну куглу толике године да би се накрају, сасвим изнеда тај живот једног дана угасио, то тело умрло и постало беживотно трупло?

Не знам за вас, неверници, али мене очекује седамдесет девица у џенету за који минут. Алаху акбар! ... само што није. Чекај, није било речи о никаквој ватри у џенету...